Srpski sion

Б р . 9.

„СРПС КИ СИОН."

С тр . 133.

нсчувени нападаји; ал наиадаји ови немају друге намјере, него да са чела човјекова растргну круну цара створења, јер тако мисле растргати и круну са чела .божјега. Узалудна напрезања, госнодо! Двије су Форме у којима се маниФестује данашња знанствена школа; еволуционизам и позитивизам. Па епикурејизам, који се на свима истраживањима оснива, шта је друго, него негација душе, негација Бога? Мудраци ови миеле, да су велику корист учинили, кидајућ круну са чела човјека цара створења, кидајућ је такођер са чела Божјега. Узалудна наирезања. Бог је бесмртан, цар вјекова. Он види гђе се све око њега мијења, а он се никад не мијења, а и вера у њега узела је од њега особени карактер свој, карактер бесмртности И Бог ће увијек међу људима ненромјенљив остати, да их избави, да их спасе, даих увијек нотсјећа на нрави појам о њему, а онда и на нрави појам о њима самима. Ево дакле доказа, ако ме хоћете слушати, љубазни. Господо! Шта је човјек? Шта морамо мислити о њему? Какав је положај његов у неизмјерном ланцу створења? Ево одговора наше атеистичке школе: Човјек је о| гапизам у радњи; ни мање ни више, него сами механизам. Они су много времена прогањали душу као бескорисну хипотезу. Заиста како могу они допустити њезину ексистенцију, кад са њиховим чекићем, који свуда пролази, не могоше констатовати ни у једном дијелу ирисутност њезину. Док је знање у повоју било, могло је корисно бити, у тајанственом говору сакривати недокучивост њезину. Али данас кад је знање високо коракнуло, овај је тајанствени говор ишчезао; а иостављено је начело, — неиризнавати друго, него Факта искуством доказана. Ови мудраци говорс: Како можете захтевати, да наука води рачуна о души, кад се сви животни нојави растумачити могу без ове иразне претпоставке? Посматрање не показује него појаве, који један другом без нрестанка слиједе; један појав произвађа други, а сви се вежу потпуно са онима, који им претходе и који за њима слиједе; те у томе ланцу нема прекида, нити мјеста за невидљивог агента, кога ви хоћете да уведете;

све се своди на мијењање и метаморФОзе, еасвим сличне онима, које се у свијету органичком збивају. Погледајте, из снаге, која је нрије у материји спавала, чим дође у дјеловање, произлази дивни низ еФеката, везаних један за други. Да говоримо језиком индустрије; узмимо угљен: он се претвара у топлоту, топлота у покрет, покрет у рад. Сад ако пређете живом организму, видићете нешто аналогно томе: рана садржава топлоту, ова рађа покрет, а од овог се рађају Фазе живота и напослетку мисао. Тако је душа, по Ренану, резултат људских органа, као што је појам резултат појединих идеја (претстава). Душа је, говораше Литре, скуп варљивих осјећаја, ал' је ипак признао при смрти, да заиста имађаше душу, те, иокајав се, предаде ју Богу. Сократ, у моменту, кад је имао отров испити, имао је пред собом исто питање, које му је један од ученика његових ставио. „Не ће ли бити душа, ниташе овај, као хармонија, која настаје од каквоће титраја зрака, кога покрене струна лире ил гитаре"? И Сократ је сасвим нраво одговорио, који одговор ништа од силе своје изгубио није. Ал' ја се обраћам овим соФИСтама, те им кажем: Ви нећете да признате друго ништа, него Факта. Дакле добро, остајућ при овом методу, узмимо иснитивање Факата, а да главну ствар не напуштамо, те питајмо искуство: Штаје човјек? Човјек, кога ви љубите или презирете, за кога осјећате штовање и презир, како га познате ви? Ја не говорим о неком чудном познавању; ја говорим о симпатији и антипатији, не у Форми материјалној, говорим о оном познавању, које вриједи у обичном говору. Јер, да ја нознам вас, и ви да познате мене, нужно је, да су нам јасне наше намјере, наша мшнљења, наши осјећаји, наше мисли. Онда се само може утврдити познање наше сличности, кад буду испитани ови осјећаји и ове тежње, а не само кад се нознаду црте лица. Дакле има у човјеку, који се види, други човјек, који се не види; има сакривени човјек, у ком постоји особа, чије нас крепости или мане привлаче или одбијају; остатак није него склоп, у коме не постоји персоналност. Кад бих ја имао тако драгоцијену способност, коју материјалисте „ малим погледом" зову, те знао угледати оком и слиједити погледом титраје, који се натежу, кад ради једна мисао, или нерв, који