Srpski sion

Б р , 10.

„ОРПСКИ СИОН."

увјерио се, да је то све вјетар, да су то све туђи духовии залогаји, који нијесу за сваки душевни стомак а најмање за стоиак срнског свеиггеника. Јово је врло раио увјерио се, да српском свештенику у своме рођеноме народу и ако Србину — нема мјеста у сгранчарењу него само у својој цркви н. у дужностима: у дркви, у народу, у школи. Лово се врло рано увјерио, да српски свештеник не може, не смије црипадати ни једној нашој народно-политичној странци, јер свештеник је учитељ и настир свега новјереног му народа, пане смије иовлађивати, потпомагати или чак и радити само за једну странку. Он се- рано увјерио, да се данашњијем странчарењем само прилијева воде оној кобној струји, која пријети, да нам темеље наше нравославне цркве ражљуља и до краја обори. .Тово је био врло марљив и реван свештеник. Читао је врло много и поред све своје сиротиње оставио је врло лијепу библнотеку, која вриједи до 2000 фор. Особито је био даровит ироповједник као ријетко који од наших свештеника и могао је говорити у свако доба без сваке сиреме. Српске народне умотворине моралног садржаја знао је силне на памет, па је своје црквене проповиједи врло вјеигто умио њима зачинити и искитити, а то је чинило, те га је народ врло радо слушао. Праведно је рекао његов пријатељ и друг, праштајући се послије онијела са његовијем костима: „Јово брате! Ти си био наше Горње Крајине амо Златоуст." Покојни Јово управ је сам крив својој прераној смрти. Поболијевао је од несрећне „инфлуенце" још прије Божића, али неимајући замјене, а жалећи да му народ остане без службе, служио је о Божићу; али му смртну бољу даде она љута бура у очп Вожића спроводећи неко дпјете тјау Рудом Пољу, које је умрло од дифтерије. Полазећи на тај снровод на туцињ-дан, рече му син: „ма оче, пе иди, не губи главе!" — но он му је одговорио: „Читао си „Истннску Службу, од Потапенка," ма је, душе ми разумио нијеси!" Наш поштени .Тово умрво је мирне и спокојне душе и као Србин и као српски православни свештеник — јер је и једној и другој дужности најсавјесније служио и послужио, на им се и одужио, колико је могао; — али је души његовој на самртном часу тешко и нретешко било помислити на своју вјерну али непроскрбљену жену — на своја три красна сина као три крнна. Да, страшна је то номисао била, ужасна борба у души Јовнној — али није могла бити са пријекора ради немара. Кад би се у мдађијем данима, док још дјеца нијесу нрирасла за школу, могло било што метнути на страну и уцлатити прилог у удовички фоид — на нашу грдну бруку и срамоту, — а на несрећу иаше сирочади не бијаше ни трага томе фонду. А сада, када је већ једном и тај срећни и преблагословени фоид основан — Јово није могао да унлати свој прилог, јер школати и једног сина на страни, то зиачп: преполовити с њиме оно своје неуредно добиване плаће; а школати три сина на страни, то

значи: дати дјеци сву своју плаћу; сам собом жучитп се и свакако натезати па се још н задужити. Па тако је све било и са нашијем поштенијем Вудом. Нека је ово жива опомена млађој браћи свештеницима, да за времеиа уплаћују своје прилоге у удовички фоид, а Бог ће драги дати, да ће се, само што може брже бити, очинским заузимањем Његове Светости, нашега л>убљенога иатријарха оживети и уредити и давно очекивани општи удовички фонд за цијелу нашу митрополију. Имао бих још много што шта рећи у иохваду Јовину — али не доиушта већ ни простор овога нашега листа. Мој поштени Јово! Дриа земља била ти лака твојнм косгима! Бог ти дао у рају насеља! А вјечан тн спомен био међу нама живијема! Бог да те прости! Г. КЊИЖЕВНЕ БЕСТИ. Уредииштву овога листа приспела је на приказ књига: „Светога Јована Златоустога шест квига о свештенству'', са грчкога превео и примедбама пропратио протоирезвитер Јован ВучковиИ, професор богословије и ир. ректор прав. богосл. училишта карловачког. Ту „златну књигу" преведену, и „најдрагоценији бисер" међу бисером који је нанизан у величанственом низу списа св. Јована Златоустога, пружен ево у српском језику, нриказаћемо скоро опширније! Нек је и сада, већ најтошшјо препоручена свима, којима је намењена и који треба да је не једаред прочитају. = I, Исказ скупљених пвилога за споменик митрополиту Стефану Стцатимировићу. - (Настапак.) Снрадин: Ђура Кнежевић, носедник 1 ф. Свега: 1 ф. Габош : Јован Мургуловић, учитељ 50 н. Стеван Турићанин 20 н. — Варнава Јовановић, јеромонах 3 ф. —- Христина Димнтријевић, учит. из Маркушице 1 ф. —■ Јован Јовановић, Маркушица 50 н. — Милица Кристић, Маркушица 1 ф. Свега: 6 Ф. 20 н. Сомбор: Јусгин Коњовпћ 5 ф. — 'Бура Маширевић 1 (|». — Нпка Михајловић 5 ф. — Ђорђе Ђуришнћ 1 ф- — Стева Далошевић 1 ф. — Милан Гергуров 1 ф. — II. Вукићевић 2 ф. — Коста А. Косанић 2 ф. - Чеда Милутиновић 50 н. — Сима Бикар 2 ф. — Милпвој Каракашевић 50 н. — Др. Стева Кронић 2 ф. .— Др. Ђена Павловић 1 ф. Јован Влагојевић 1 ф. — Јаша Лалошевић 2 ф. Мита Калић 2 ф. — Ђорђе Павковић 2 ф. — Н. Ђ. Вукићевић 4 ф. — Сри. учитељска школа 20 ф. — Младен Борђошкп, катихета ] ф. — Милан Стојшић, нроф. 1 ф. — Стеван Јовић, нроф 1 ф. — Драгутин Блажек 1 ф. — Свега: 59 Ф. Ловра: Петар Мирковић 3 ф. 64 н. — Свега: 3 ф . 64 н.