Srpski sion

ОИОН."

Б р . 10.

брак, кад човек насилно одведе какву девојку. Тако н. пр. ио индијанскнм св. књигама: „за жену нема већег Бога на земљи* од њеног мужа". Жена се мора мужу свом допасти, и то тиме, — гато му потпуну своју послушност и покорност указује. То јој мора бити једина њезина тежња. Ма какву погрешку да има муж њезин, ма како да је ружан и немио, жена ииак само за свог мужа мора да живи, уверена, да је само он њезин Бог. Кад он пева, мора с њиме заједно да је усхићена од радости, кад игра, мора, с веселим лицем да га посматра, па ако се кад и разљути, или јој нрети, ако ју кад вређа, гата вигае и без узрока бије, мора му она увек с благогаћу на, сусрет излазити, мора га )от и за опрогатење молити. У онгате сваким кораком и поступком својим дужна је тако се показивати, да га заиста за господара свог сматра. Ако јој муж умре, то је онда и она своје опредељење на земљи свргаила, и онда је на гробу мужевљевом живу спале. Ио статистици једној од године 1804. достигао је број такових спаљених удовица на десет хиљада. Иа и код Китајаца и Татара морају жене на гробовима мужева својих умрети. Па исто тако у свима скоро јужно-азијским деловима положа-ј жене тако је ужасан, да кад какав Европејац о њему чита, срце му се стеже од ужаса. — Сијамци заручују своје. кћери, док се јога нису ни родиле. Почетак њиховог брака, иочетак је грозног ропства. Жене морају најтеже послове да вргае, а међу тим немају нигата да игачекују, осим нрезрење и омаловажење. Кад су у ноложају, у ком оне у нас сажаљење и саучешће иобуђују, код њих то не постигну, већ на нротив јед и љутитост проузрокују. Није им у таквом случају слободно ни становати у једној соби, нити ручавати заједно с њима. Без икаквог приговора морају трпети, кад им мужеви с другима одношаја траже. Врло чесго каквој млафој последоватељици морају да угађају и да је служе. Судба им је јонг несноснија и тиме, гато не уживају љубав и поштовање од своје рођене деце ни најмање. Ако се мати разљутила што на свога сина, покарала га или мало избила, њу је муж онда на смрт истукао; гата вигае јога од најранијег детињства уче очеви своју децу да не погатују своје мајке. Па ако жена све

то трпељиво и сноси, опет зато није искључена могућност, да ће за најмању погрегаку отерана, продана или чак и убијена бити. По смрти мужа жену продају или је из куће прогоне. И тако је жена на све обвезана, а без икаква права, и не ужива ни она преимућства, која ми Европејци као неповређено нраво људско сматрамо. Тако исто и у Африци зло поступају са женом. И они сматрају брак за куп. Жена је својина мужевл>ева, који ју купи, а после по своме ћефу отерати и продати може. Дужна је мужа свог дворити и све кућевне послове вршити. За то и носи африкалска жена своје дете после порођаја на 11 или 15 дана већ на леђи и не раставља се од њега, а ме!)у тим и све могуће послове врши. У осамнаестој години син се ослобађа. И од тог дана сматра се за човека,. Но слободу своју употребљава одмах на то, да ружи и злоставља матер своју. Оне жене, које су мужеви највећма волели, сахрањивали су носле њихове смрти с њима заједно — живе. Арапин опет узима себи жену само за то, да има служавку у кући, која ће га иослуживати н бринути се за сва могућа његова уживања и потребе. Човек управо нигата не ради. Он, ни мање ни вигае, него у жени купује нросто служавку. Арапину је било слободно женско дете утаманити, јер му и његов коран то дозвољава. У Аустралији добављају људи себи жене грабежом. Догауњају се у туђе племе, савладају девојку, коју мисле украсти, ако не лепим, а оно ма и силом, и однесу је победоносно у своје племе. Гледају на жену као на створ, који стоји много испод човека и поступају с њоме тако рећи зверски. При светковинама, забавама или свечаним приликама учествују женскиње само као гледаоци. По местима, где се људи скупљају, жене немају места. У најдивљијим крајевима Аустралије човек не може да нанђе на гробове жонскиња, јер њих мужеви махом све нокољу, ретко која да умре природном смрћу. Па и Мусломани не указују никакво иогатовање женскињама. И они сматрају жену као оруђе својих страсти. По њиховој религији многоженство им је допуштено, са чега жену сваку највеће понижење постизава. Да 'Гурци сиромашнији већином но једну жену имају,