Srpski sion

С тр . 408.

4 „СРПСКИ

СИОН."

Б р . 26.

словенском, српском, руском, немачком и мађарском језику. Слушаоци IV. године обављали су у другом нолугодишту ексхортације у доњој и горњој гимназцји, спремајући се за исте под упутством и падзором проФесора омидитике." Радујемо се понаособ овоме напретку омилитичке науке и омилитичких веџбања у нашој богословији, јер смо уверени, да неће остати без опаженог резултата у проповедништву нашем, и без повољних плодова тога проповедништва у цркви и народу нашем. Тако исто са задовољством саопштавамо, нарочито, да се крај теорије пастирског богоеловља у опште, слушаоци богословије специјално унознавају и са вођењем матица и службене преггаске. А уз то су школске год. 1893—94. прочитани одабранији комади из списа: св. Јована Златоустог „Пвр1 сермабугЈс;" (у преводу про®. Ј. Вучковића); св. Григорија Двојеслова „Иђег сигае раМогаИв" (у преводу проФ. Давида Подгурског), и св. Григорија Вогослова „Пгр1 фоуујд". А слушаоци богословије су се вежбали и у састављању службених списа. Да је све ово на корист и од преке потребе, и да је у свему томе и напредак богословије, а нека гаранција извесне спреме богослова наших за вођење парохијског звања, излишно је и сиомињати. А хоће ли нас извештај о нашој богословији обрадовати скоро и вешћу, да се слушаоци њезини уиознавају и са постојећим уредбама и наредбама, које се односе на вођење парохијског звања и декокруг дужности нарохијског свештенства понаособ, а на управу наше цркве и народно-црквене автономије у огипте? Ревна ће управа, са честитим наставничким збором, сигурно и на то питање повољна одговора дати. \ Међу наставним предметима, овогодишњи „извештај" нам, као новину, набраја и руски језик. Истина, за сад још, као необвезни тредмет, али свакако као добитак и радосну појаву у нашој богоеловији, тим више, што се међу богословима утврђује све већи интерес за учењем рускога језика, којим себи олакшава употребу научнога материјала богословског, којег, сасвим нриродно, траже — и деломице наћи могу само — у, даиас већ богатој, богословској књижевности руској. Дубоко смо захвални св. Архијерејскоме Синоду, који је високом одлуком својом од 22.

октобра 1893 бр. син. 15, дозволио, да се у богословском училишту предаје руски језик, као необвезни предмет; а надамо се, да ћемо моћи скоро са захвалношћу поздравити и одлуку св. Синода, којом ће руеки језик уврштен бити у број обвезних предмета. Од 17—23 стране у извештају летопиеје за школску год. 1893 — 4. Овај део извештаја ће занимати свакога, који жели о развитку и стању наше богословије да што више разабере. На првоме месту бележи тај летонис, да је „свети Архијерејски Синод, који је врховна власт над училиштем овим, попуњен деФинитивно са једним чланом. Високопреосвештени епискои бачки, Г. Герман ОиачиЛ ушао је у збор епископа карловачке митрополије, па као члан тога освећенога. збора, примио је на се и бригу за ово училиште. А како је и тај члан светога Архијерејскога Синода један дио времена своје јавне службе ировео радећи у овоме училишту у коме је прије тога добио и богословско своје образовање, то се ово училиште може еамо добру надати од Његове даље радиности око училишта овога и његова унапређења". Тој нади нашег богоеловског училишта нридружујмо и ми своју. Од саоиштења у летопису не можемо, ради њихове важности, ниједпо прећутати; и јср желимо да своје читаоце са свима унознамо, то ћемо их ио реду самог извештаја и овде ириказати. Из седнице светога Архијерејскога Синода, од 22. октобра 1893. бр. Син. 16. извештена је управа богословског училишта, да је истога дана и под истим бројем, високопречасни Јован Борота, окружни протопрезвитер старо-бечејски, по молби његовој, разрешен од ректорских дужности. Г. Борота је изабран за ректора 1890 год. 23. октобра. Чим је изабран, добио је донуст за целу 1890—1 школску Годину. Остао је на допусту и школске године 1891—2 и 1892—3. „Те пак године, кад је и наш народно-црквени сабор ријешио новољцо и питање о дотацији изабранога ректора, постало је било већ сигурним, да ће он бар почетком 1893 —4 шк. год. заузети своје мјесто у овом училишту и повести га к свестранијим развитку. Али се то није догодило." А зашто? Одговора' не ■ знамо. А требали би да знамо. Требали би да знамо баш за то, јер се у извештају вели, да би „за училиште богословско врло добро било, да се