Srpski sion

С тр . 516.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 33.

можда за сад, они су доста разговетан сигнал: камо се смера. Унај, некад одлучни утедај папа ослабљен је и у најкатоличкијим државама. Очигледна је тежња, да га се што више, па ма под коју цену, ослободе. Штета је и опасност, да та емандипација бива на рачун не само несносног утецаја римске курије, него и на уштрб оних благотворних и културнпх утецаја, које црква својим моралним средствима има да врши у појединим државама и целоме друштву, Та штета и онасност која прети цркви, односно њезиној узвишеној мисији културној, има свој разлог већ данас у централизацији управе у римској цркви, у аисолутизму папином, који, у осећају своје снаге, неда мировати, те тако изазива конфликте између цркве и државе, а који спречавају мирни развитак међу народима, па тиме износе и цркву као кривца томе. Кад римски папа баш данас жели „јес1тб(уо нргаге", он жели то у уверењу, да би се тиме ојачао не углед цркве, него понтификат римски. Можда. Али би ли то било на корист цркве и њезине мисије ? Не. Јер би папа, поставпш јачи,јошјаче конфликте изазивао. А то би значило једно недогледно искушење за цркву. Јединство уираве, какво жели папа, ојачало би папу, ал' би ослабило цркву. И за то смо већ против таквог јединства. Цркву не можемо жртвовати — нани. Јединство управе, какво би папа хтео, нротиви се цељи и духу Христове цркве. Цељ Христове цркве није власт него спас; не да влада и да се јача с' ким год, него да учи, иоправља, спасава; не да се бори с' државама, него са злом у свету. Цељ цркве је морална. Управа црквена је само средство за ностизавање те цељи. Да то средство буде ногођено, да управа служи тој цељи, не зависи од једнолике, управе у свима источним црквама и у свима осталим, него од добре и погођене управе у свакој иојединој. Таква пак управа може бити она, која је организацију своју добила према захтевима и потребама природе, карактера и обичаја верних, ирема условима и географским, на што се при организадији. сваке мудре управе нази; а о њему иапство не води рачуна.

Као што доказује историја Христове цркве, на то су пазили и с' тиме рачунали и св. Аиостоли и св. васеленски и помесни сабори нераздељене Христове цркве. Дух, који у тој управној организацији влада, јесте дух слободе, самосталности, дух саборни. Личност у питању целе цркве губи се; апсолутизам лични се не нризнаје. Источна дрква, чувајући верно првобитно устројство цркве, њезиним Основатељем, св Апостолима и св. саборима предано јој; држећи се свога опредељења и цељи, самим Христом означене јој; а водећи увек рачуна, као нежна мати, о захтевима, обичајима и потребама својих народа, — никад није ни покуша.вала од цркве чинити неку монархију или баштину појединих личности. Јединства ипак беше, има и биће увек у нашој цркви. То јединство је изражено у једној и истој вери и науци црквеној; у једним и истим св. тајнама; у једним и истим и обредима, и у ,.121тгеш 1м-а1§ке 1јићау1". Такво јединство препоручује и Апостол Павле. (Еф. IV ) Јединство унраве, какво би папа хтео, не сме бити у истинитој Христовој цркви. И за то ће оно увек остати леп сан, који се не може испунити ни за то, јер осим источних цркава, против тога ,јесНп8(;уа" имале би о томе да кажу своју реч и многе државе. А реч ових била би такођер против таквог је- , динства; и та реч као да би и — превагнула. Ми смо задовољни са духовним нашим јединством. Ми не тежимо за влашћу. за супремадијом. Ми немамо агресивних смерова. Православна црква хоће мира са државним властима. Може јој бити, јер^не жели — туђе. 8ишп сш^ие, то је њезина девиза. А хоће мира за то, јер у миру тек може вршити своју мисију. А то јој је и задатак. Друге цељи црква нема. Вршећи тај задатак, остварујући уснешно ту цељ, најсигурније ће освојити себи углед и достојанство. У таквом пак угледу и достојанству ,је — стабилноет. Облик управе не даје углед, него резултати управе. То вреди; то се цени. Ми нашој цркви желимо резултата, а римљанима на част облици. На част им и њихово ,,јес1тб1;уо''. =