Srpski sion

Стр. 586.

Б р . 37.

(Наотавиће се). & КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

погибли); те и она желећи, да издржимо вагу живота, указује нам срећу, ал ону иза гроба Зато св. Павле говораше гласом пуним наде: Наше вријеме није овђе; наш стан је на небу. Да, господо, доста нам је подигнути очи к небу, иа да осјетимо, како се буди у нама тај осјећај за будућом срећом, тај осјећај бесмртности, та мисао на будући живот, која је у срце наше неизбрисивим словима урезана. Осим свега тога има прилика у животу, у којима се осјећање ово буди на неки заповиједни начин, са неком вишом силом. Кад смо под теретом несреће, кад нас грижа савјести мучи, кад нам је наскоро изгубити драгу особу; нашто онда бол, нашто ли трпљење? Осјећаље ово одбацује равнодушност и даје нам милости на будућност. Кад се трни, мисли се не само на садањи, него на живот будући, живот бол.и, вјечити. Ова нада уплеће се у све жалости, боли и тјескобе нашега срца; ова је нада измамила једном славном човјеку ову исповијед: „Након свих мојих уживања, осјећам неку досаду, одурност, и осјећам се као да ћу умријети, ал оејећам у ееби неизмјерну наду, која ми очи к небу уздиже".

И ове ријечи, господо, налазе силан одјек у свима искреним срцима. Ми вјерујемо радо у овај вјечни живот, и љубимо га, јер је лијеп; он нас тјеши и помаже нам особито у тјескобама и у невољи. Зато, Виктор Иго, нрије него што је довршио ток славе своје говораше: „Дајте народу, овоме народу, који трпи, коме овај евијет бива сваки дан тежи, дајте му наду на бољи свијет, који је за њега створен; баците му на тањир биједе ову слатку и утјешљиву наду; на вагу, ову протувагу и равнотежа ће се успоставити. Тад ће судбина сиромака бити побољшана, народ ће имати трпељивости, јер је трпељивост постала од наде". Зато је Исус Христос рекао: „Блажени сиромашни; њихово је царство небесно". Овај осјећај силно се буди под грижом савјести. Један знаменити писац говораше: Кад би било могуће, да сам ја у добу разума смртно увриједио мог оца, био бих неутјешан, јер мога оца нема више, и моја иогрешка била би неисправЛ )Ива: ако би се могло одговорити, да је уврједа, -- нанесена од једног човјека другоме, који не постоји више, — уображење; пристајем ал осјећам, да би био иеутјешан.

Добили смо „Извештај о свечаној проолави двадесетпетогодишвег опомена преуређења и поотојан.а православног богословског завода у Задру", 9. (21.) јула 1894. Прославу је отворио преосвештени Г. Еиискст Никодим, и одмах дао реч про®есору г. Серасриму Калику. Говор г. Калика је достојан одржане ирославе. Ево неких делова из тога говора: „Семинарија епископа Краљевића, која је на свечан начин отворена била у Шибенику иочетком школ. 1819./20. године, али не да спреми православпој цркви далматинској ваљане свештенике, проиовиједнике и браниоце светиња њезинијех, него свештенике-отпаднике православља, преставнике и носиоце црне замисли епископове, свештенике-проповиједнике уније, — није преживјела оног знаменитог догађаја у историји православне цркве у Далмацији, извршеног у Шибенику на Духове 1821. год., када је пробуђена свијест правосдавнијех далматинскијех Срба на крвав

начин нротеСговала противу злијех иамјера и замишљаја еиискона својега. Том приликом и она је, након кратка вијека од године и њешто више дана, нропала и ишчезла заједно са оснивачем својијем, епископом Краљевићем. Послије тога, а за иунијех осам година мучна живота, православна црква наша, лишена врховног духовног вође својега, очекивала је дан по дан да јој оиет сване и сунце гране. На пошљетку, по заузимању сријемско-карловачког архиеп. митрополита СтеФана Стратимировића, буде наимеиовап и рукоиоложен год. 1829. у Ср. Карловцима за далматииског енискона архим. манастира Гомирја у Хрватској, Јосиф Рајачић, иотоњи знаменити патријарх Срба у Угарској. Лако је преставити оиу неоиисану радост, која је прострујила кроза сва срца нашијех нредака, након толико тешкијех преживјелијех дана, а на глас, да су они у новом архипастиру својему добили мужа, ријеткијех врлина