Srpski sion

СИОН."

Бр. 38.

рити благослов новога завјета на незнабошце; али их не изабра из кољеиа Левијина или свештенства Аронова, јер Христос осниваше сасвијем ново свештенство. Изабирући аиостоле Спаситељ се свакако обазрео на духовне сиособности избраника. Он не изабра богате, просвијећене и могућнике овога свијета, већ саме иросте људе, који се одликоваху чистом и никаквијем лажнијем утјецајима непоквареном душом, која нружаше подесно земљиште за сјетву нове благовијести. Овако се зваше ти патријарси новозавјетног човјештва: Петар и Андрија, синови Јонини; Јаков и Јован, синовн Зеведејеви, и Филии — сва петорица из малог рибарског села Витсаиде. Затијем Натанаиљ или Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев (или Мали), Јуда, брат Јаковл.ев, Симон Зилот, родом из Кане и Јуда Искаријотски т. ј. родом из јудејске варошице Каријота. Из те славне дружинице скоро су нам са свијем непозната тројица: Јаков Мали, Јуда брат Јаковљев и Симон Зилот. Јеванђеље нам ништа не прича о тима личностима и тек нам напомиње јеванђелист Јова>н, описујући тајну вечеру, „Јуду не Искаријотског", који скупа са осталима стави Христу нознато нитање (Јов. 14. 22.). Симон нам је познат тек ио свом при дјевку Зилот. Имена „Зилот" или „Кананит" значе једно те исто, и иоказују, да бјеше он некада горљив и одан нриврженик Јуде Хискаљскога,. Грчка имена Филипа и Андрије, а и та околност што се обратише баш на Филипа Грци, који зажелише да се виде са Спаситељем прије свршетка његова дјеловања на земљи, коју он жељу саопшти Андрији, показу.ју, е бјеху они могуће у некој свези са Јелинима; но сјем тога, како бише први пут позвани у службу, немамо о њима другијех вијести, а тако исто и о Натанаиљу и Матеју. 0 Томи, прозваном Дидидом т. ј. близанцем, који је назив тек грчки пријевод његовог јеврејског имена, имамо неколико занимљивијех података, који показују, да бјеше човјек ориђинална карактера, искрен и нростодушан, али и нагао и великодушан; готов да умре за вјеру, али и цјепидлачар. Јуда, човјек из Каријота, могуће једини Јудеј у друштву апостолском, долази увијек напосљетку у списку апостолском, јамачно јер далеко изостајаше иза другијех у способности к високој дужиости апостолства, што и доказа иослије својијем издајством. Између све дру-

жине апостолске паде у дио тек тројици, Петру, Јакову и Јовану, највиша част, да уђу у најтјешњи круг најизабранијијех другова и посљедоватеља Христови;ех. Једино њима би дозвољено да присуствују кад васкрсе Исус кћер Јаирову, иреображењу и молитви у очи смрти у башти Гециманској. 0 Јакову не знамо ништа више, сјем да му наде у дио висока част, те умрије први између апостола смрћу мученичком. Он се и брат му Јован, и ако бјеху рибари, судећи по свему, налазио у иовољнијијем материјалнијем приликама, него ли другови њихови. Отзц њихов Зеведеј не само да имаше сво.ју властиту лафу, већ држаше чак и слуге; а Јован наномиње мимогредно у своме јеванђељу, да га нознаваше првосвештеник. То можемо разјаснити тијем, што он често одлажаше у Јерусалим, гдје распродаваше рибу, коју шиљаху амо из језера Галилејског. Бјеше то још готово младић и због чистоће своје вјере постаде љубимцем свог божанственог учитеља — „учепиквм, кога љубљаше Исус". Али најважнији члан између те изабране тројице бјеше апостол, који заслужи већ по нрироди својој двапут му дано име стијене , или пећине (Кифа — Петар), на којој се осниваше исповиједање Христа Богом. У њему на|е Христос најоданијег ученика и посљедоватеља, који не презаше ни пред чим, кад требаше показати своју љубав и преданост своју учитељу. Само отнадништво његово од Христа у страшни моменат Јудине издаје, бјеше тек повод најдубљем покајању, које још већма и коначно утврди у њему осјећај љубави и оданости према ономе, кога он први испов.једи Христом, Сином Бога живога. Избором дванаесгорице апостола обиљежен је један између најодличнијих момената у јавном дјеловању Христовом. Доселе не проповиједаше он јавно, да има нови завјет замијенити стари завјет, и ако је већ у нојединим случајевима истицао, да .је то цијељ његова рада. Сад куцну час, да се .јавно нрогласе истине новога завјета и Снаситељ, окружен оданијем ученицима и посљедоватељима, који бјеху потребни да шире и проповиједају исгине царства небескога међу људима, не оклијеваше да открије нред њима и пред сакушкенијем народом све тајне и ризнице царства Божја, које он осниваше на земљи. Он то учини у знаменитој проповиједи на гори, која што но ријеч