Srpski sion

Отр. 014.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 39.

тјелесну похоту, похотљив поглед на жену, јер гледајући човјек на њу са похотом „ве~% је учинио ирељубу у срцу својему." А казано је такође: „ако ко тусши жену своју, да јој да књигу расиусну." Фарисејска се праведност користила тијем законом најбезобзирнијом самовољом — да угоди тијелу. Развод се дозвољавао на сву мјеру. Књижевниди су учили: „Види ли ко му драго љепшу женску него ли је љегова жена, онда може отпустити своју жену и узети ту женску" и то правило осниваху на тексту Мојсијева закона! Па чак и тако строг законик, какав бјеше знаменити Шамај, бијаше тог назора, да се може човјек растати са женом својом, ако ли изађе на улицу без вела- Школа опет другог знаменитог законика Гилеља, тумачећи то начело, проширила га у недоглед, допуштајући човјеку да се може растати са женом својом, ако ли је скувала рђаво ужину, пресолила јело или јој пак прегорило јело, баш као да бјеше губава. Усљед тога могаше се брак врло лако разводити међу Јудејима, и развод преузе толики мах, е већ бјеше зазорно и мрско чак и самима незнабошцима, који становаху око њих, а међутијем тумачаху равини охоло ту распуштеност као особито преимућство, које је даровано тек једином Израиљу, а не и другијем народима. Разведена жена могла се одмах по ново удати, које јој право би дано у распусној књизи, ко.ју потписиваху свједоци, пред којима се развео брак. Такво господство тијела немаше мјеста у новом царству и Хрисгос нротумачи закон Мојсијев у његовом новом узвишеном смислу: „а ја вам кажем, да сваки који иусти жену своју, осим за ирељубу, наводи је ше чини ирељубу;; и који иушше.ницу узме прељубу чини." Фарисејска праведност нађе и ту начин како ће да наруши закон, дабогме заклањајући се за тачно испуњавање прописа. Посљедње су ријечи протумачили у том смислу, е је обвезна само она заклетва. која је попраћена особитијем жртвоприношењем пред Господем, еле могаше се према томе нарушити с.вака заклетва дана без тог услова, а неки су чак тумачили, да се може нарушити свака заклетва, али се ири том не смије наиомињати о Господу. И с тога се развило међу Јудејима, који бјеху и онако склони зеленаштву и обмани, страшно зло заклињања, при чему призиваху за свједоке и

небо и земљу и Јерусалим, залажући и гла-ву своју — зло, које, бјеше тијем страшније, што је мало ко одржао заклетву. И то се зло морало уништити. Сама заклетва по својој унутрашњој битности свједочаше већ како је дубоко пала међу људима нравственост и осјећај правичности, јер да бјеше човјек непорочан и невин онако, како га сазда Бог, не би била потребна клетва, која већ сама собом истиче бојазан, као да се не ће одржати задана ријеч А како се у новом царству успостављало начело првобитне чистоће срца, то б.јеше излишно и свако заклпњање. „А ја вам кажем: пе кунише се никако. Нека буде ваша ријеч: да, да, не, не; а шшо је више од овога, ода зла је", јер што је силнија заклетва, тијем пружа већу могућност да се наруши под утјецајем праоца лажи. У новозавјетном царству морају бити у онште и друга начела узајамнијех одношаја. „ Чули сше да је казано: око за око и зубзазуб." У старом свијету владаше закон да се кривња и казна мјери једнаком мјером, што потјецаше из осјећаја осветљивости, који је ирирођен ниској ирироди човјечијој. Враћати зло злијем држаху сви и да је праведно и достојно човјека. Тај закон бјеше, обзиром на слабост човјечије природе, признат и у Мојсијевом законодавс/гву. „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу" (Исх. 21. 24 — 25). Строжији су књижевници ехваћали закон тај буквално. но други нађоше за добро да претворе одмазду у новчану казну, сачинивши читаву систему новчанијех глоба, које се плаћале за нанесену уврједу и тјелесну озљеду. За озљеду руке, ноге или ока плаћало се према томе у колико су од важности ти дијелови тијела за намицање животнијех средсгава. Ћушка глобила се са пола до пет или више сикала, већ према важности и достојанству личности ; за ћушку по једном образу плаћало се двије стотине зузима, а по оба образа дупло толико. Ако ли је ко коме ишчупао прамен косе, или попљувао кога, отео коме горње одијело, раскрио лице у женске, узимаше се од њега четири стотине зузима. То се ружно трговање са достојанством човјековијем врло раширило и преотело мах међу Јудејскијем народом, и строга праведност изискиваше да ирестане то зло.