Srpski sion

С тр . 692.

„СРПСКИ СИОН."

огромне и састављене љествице органских бића,, — до разумно - слободног и самосвеснога бића — човека. Но тај дивно удешеми поредак створова претпоставља биће неке интелигендије, која свемир одржава и просвећује, мудро и разумно дела јј свему промишљава. — Бога. Па како ли ће материјализам са, својим хипотетичним па још уз то бесвесним и мртвим „атомима'' то јединствено постепено развијање бића н ту јединствену идеју, која је основ делом свемиру и његову поретку разјаснити? Та ко је и шша унео јединство у множину и разноврсност? ко ли је унео делисходност у пусти и разбацани хаос? ко је задахнуо самосвесни живот у круту, мртву материју? Шта ли је био узрок, да су се атоми помоћу билијонима пута понављаних комбинација ра,звијали до све виших, сложенијих и савршенијих организама, задржавајући при том опћи, битно једнак и свима својствени основни тип? — На ово и стотину других нитања не уме материјализам да одговори. Он нас ненрестано упућује — као што рекосмо — на проблематичне „ ашоже као да су они разумна бића, која сложно и по извесном нлану мисле и делају, или сами богови; он усваја како у свима до сад споменутпм тврдњама, тако и овде нека дејства, не иитајући зашшо и ошкуда она долазе, те доказује већ тим игноровањем и поридањем основног логичног закона узрочносши смешеносш и немогу&носш свога система. Та целисходност и јединствено развијће организама показује се већ у појединим индивидуима тако јасно изражено, да је н. пр. природњак Кивије ослањајући се на тај факат. био у стању, из једне једине кости неке в.ећ . непознате преисторијске животиње, цели костур и телесни састав њен у свима битним деловима са сигурношћу извести и баш на тој истини почива чак посебна грана природних наука, — шлеонтологија, која се тек у најновије доба развила. С правом дакле вели један уважени природњак: „ако је свет неким духом или вечном интелигенцијом, дакде божанством створен, онда је морало бити и неке идеје или обрасца свемира, пре, него што је исти створен био, дакле, морало је бити и неког тзнања твари пре њихове ексистенциЈе. И заиста ексистенција неког идеалног шита, као основе организацији кичмењака, доказује, да је појам о бићу, као што је човек,

већ био пре, него што је човек на земљи се појавио. Божанска мудросш предвидела је ири стварању црвообраза и све његове потоње модификације" (Клсћагс1 0« 7 ои, ргшс1ре8 (1'ов1ео1о§'1е сотрагее.). Но исто тако слабо разјашњује материјализам, како рекосмо и једноличност и сшалност с једне, као и разноврсносш организама с друге стране. С једне стране наиме сачињава сваки род или врста за себе битно еталну и засебну целину; а с друге стране налази се у тим строго одељеним родовима или врстама нека непрегледна разлика или варијадија, јер као што нас искуство учи, с погледом на случајне знаке није ни једна биљка сасвим слична другој биљди, ни једна животиња у свему другој животињи; на чак ни поједини делови организма једног индивидуа нису потпуно једнаки са деловима другог. Па како је материјализам рад, да те обе истине разјасни ? Он вели, организми су постали „ комбинацијом атома". Па, како су се дакле ти атоми комбиновали и груписали? Ако је та комбинација неоиходна, т. ј. ако су је изазвала и условљавала битна својства атома: иривлачивост и одбијање , откуда онда разноврсиости међу органским тварима? А ако је то сиајање атома сасвим случајно, откуда онда сталне једнакосши и једноличносши ? Еако би се онда могло разјаснити то, што се ири случајним комбинацгама атома, које су се милионима пута понављале, увек битно исши облици, т. ј. исти род или врста производи, а не појављују се разне промене у облпдима, а овамо знамо, да „случај" закон и правило искључује. Материјализам нам се дакле показао као сплет, пун протусловља; он је недосљедан у својим начелима као и у свом систематском извађању; с тога је лако увидети, какве носљедице би се из њега неопходно морале показати за веру и морал, за цркву и државу; лако је појмити, да ру по схваћању материјализма, атеизам и неверије оправдани; да онда нема никакве унутарње разлике између ..добра" и „зла"; да нема „слободне воље" и на њој основане моралне и правне одговорносши , а томе досљедно ни закона, па ни награде и казне, те да, по томе људско друштво не само у свом садањем стању на хришћанској и историјској основи, него у опште као уређена целина не би било могуће. Оно пак дрво, које