Srpski sion

Стр. 710.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

стоји ради себе самог; из природне неоиходности. У другом случају биће није самобитно, већ је добивено од другога; оно постоји ради другога и зависи од њега. Бића нрве врсте назива филосоФија: неоиходнима; друге врсте: случајнима Да видимо како природа доказује биће Божје. Доказ је у следећој дилеми: или су сва бића случајна, или имаде једно неопходно. Идоиста; ако су сва бића случајна, онда то значи, да су добили своју ексистенцију од других, јер није можно иеко стварање из ничега; нема учинка без претходног узрока. Па од кога су добили ексистенцнју? Од пеког другог. Али то друго не постоји од себе сама. Нико не може сам себи дати ексистенцију, јер би онда морао у исто време постојати и непостојати. То није могуће. Дакле: мора се претпоставити једно биће, које постоји од себе самога, којеје увек постојало, а то неопходно биће јесте : Бог. Било би аисурдно замишл.ати неки бескрајни низ бића случајних, јер би се тако морао дати целоме том низу неки крај, који нико нема; а дошло би се опет на: стварање из ничега. Али материја је вечна — то морају да тврде они, који неће да упознају Бога. Но иштите од њих за то доказа. Они веле: аксијоме не треба објасњивати. Али против тог принростог дела људи тако материјалисте назива Ренан — диже се остала огромна већина, која не само да гледа у томе њиховом аксијому једну гомилу големих апсурдности, него то збиља и доказује. И заиста вечност материје обарају две немогућности: нрво, немогућност математичиа; друго, немогућност метаФизична. 0 немогућности логичној не ћемо овде ни говорити. Ирво, немогуИност математичка. Оно што је вечно, то у истину мора бити непроменљиво, те се не мења; јер, кад би било нодложно променама, а пошто свака промена условљава два супротна стадијума, то би се онда дошло на: један беспрекидни низ промена. А пошто се материја мења, то би се морало дозволити, да сс састоји из беспрекидног низа промена; али то је немогуће и аисурдно. И одавде пас иаука привађа к' Богу. Друго, немогуИност метафизичка. —- Не може се рећи да је материја вечиа, ако се не рече, да је она биће неопходно; и онда мора имати сва својства бића неонходног, а та су: саврш енство, бескрајна снага и т, д.

Али та својства, по свим доказима емнирије, не могу да се здруже са нискоћом материје. Од како човек за себе знаде, увек је стављао ова три питања: Шта сам ја? Одакле произлазим? Камо идем? На прво и иоследње питање некако се је одговарало са стране материјалиста, али на друго питање још нико живи није одговорио. Човечанство је огромно и нема краја, али како оно поче и постаде? По њиховој системи, човек, слазећ низбрдице кроз векове до свога прапорекла, бива са ступња на ступањ све мањи и несавршенији; — али нека је био само један атом, нитам: како је и тај атомпостао? По тој њиховој системи човек би још увек морао бити нека стварчица, иа нитам: како је и та стварчица постала? На то има само два одговора. 1. Или треба дозволити, да је од почетка била у материји нека силно мислећа снага, која је уобличила ово биће т. ј. мора се у материји претиоставити "својство духа. Али како се то може објаснити и ко би се с' тим задоволЈИО? II. Или се мора узети једно биће чисто духовно, које стоји изван света а које је створило све. Паскал је нагшсао: „Неиојмљиво је да има Бога, непојмл>иво је да нема Бога." Памадаје тако написао, он ипак није у контрадикцији, јер би заиста »псурдно било мислити, да је једна тврда клисура могла створити можђане каквог мудрог човека. Није свет једна лења, трома маса. Не иостоји природа као центар мртве материје, већ као центар покрета, агилности и живота. Од сјајних звезда што трепере са небесног свода, па дб кристала што се полако образује у утроби земље; од лептира што се лепрша од цвета до цвета, иа до сурог орла што иросеца највише зрачне регијоне; од црва што нузи нод лишћем на земљи, па до полета високе идеје у духу човечјем заиста је пукла пространа пучина мора агилности и живота, које вазда занљускује уздуж и понреко овај иространи свет! Али, одкуд дође овај иокрет, овај живот? Или је у ночетку нодељен од какова виша бића, или је битан и својствен самој материји. У овом другом случају у опреци је са физиком и математиком, јер тај нокрет и живот