Srpski sion

Стр. 775

се кад нашим оиозиционарима прохте да загуде било на пољу појштичком , које ми овде остављамо на страну, било пак у области нашег народно-црквеног автономног живота. У томе „додиривању" наше опозиције умеју бити чудо тактичне. Влада ту у њих примерном мајсторијом израчуната подела улога. Радикализму је у нар. цркв. пословима дема гошка негација и средство и цел. Потоњи сабор доказао је то еклатантно. Они тим правцемјуре безобзирце, па куд пукло да пукло. А либерали носкакују за њима, тек да се види идасечује, да су и они ту, да су и они као опозиционари — још живи и здрави. Исти односи ностоје н на оном другом огранку јавна народна живота, само што тамо радикали поскакују за либералном опозицијом као на том терену искусиијом, онрезнијом и мудријом, а: ^ебсћеМ вет 184 зсћбп иш:1 ратоивсћ — вели једна немачка изрека, коју радикалска опозиција овде у толико више уважава, у колико сема ње на свој ће® обзиреу СФери нар. цркв. автономије. На чланку радикалског „Родољуба" доказали смо потоње тако рећи рукопипателно У скоро за њим, устао је и у либералском гласилу неки стари концертиста, да и сам, по навици древној, о нар. цркв. Фондовима — повуче и загуди, зар да му срцу одлане у груди! Заставин „Родољуб" је осумњичио св. патријарха и саборски одбор, како токорсе неће да даду новаца из нар. цркв. Фондова за нотнору српских вероисповедних школа, па је на то надовезао још грђу клевету, да је св. иатријарх основао фонд св. Саве само за то, да њиме забашури оно тобоже издајство народне просвете, које је „Родољуб" онако вешто — изумео! Па шта рече на све то гласило либералске онозиције, као разглашени вазда будни и верни тумач, стражар и бранич солидних њених интенција и начела, народних интереса у ошнте? Донео је чланак под насловом: „Српски народни фондови ", који је с обзиром на интенције своје толико сродан с одисајем радикалског „Родољуба", да бисмо с нуно разлога могли рећи: оиет то, али мало друкчије; нешто мало токорсе Финије у Форми, ио облику снољном, а у стварипо језгри — исто. Чланак либералског гласила има две иоловине, које се врло јако .једна од друге разликују већ по тону, којим обе нредишу. У првој говори иисац о Фондовима у опште, па том нри-

ликом помиње сасма неодређено, како „често чујемо... да нам се капитали (пар. цркв. фондова) множе, а овамо нам просвета рамље", те на то надовезује, како су такве тужбе „напамет изговорене, без познавања стања наших фондова", из којих се не може „по вољи захитати", него је ту меродаван смер сваког појединог Фонда, који смер и „саборски одбор није властан" игноровати. То је, вели либералски писац, тако јасна ствар, да се управо чудимо, како у том обзиру може бити забуне. Ово би требало бити као неки исправак чувених теорија радикалског „Родољуба" о фондовима. Али је све то по адреси тако неодређеио, тако увијено поменуто, да се може тицати и сваког и никог. Ту и јесте узрок, да се радикализам тог мудрог савета невешт чини, те у потоњем броју свог гласила поново сумњичи и клевета, остављајући либералској дружипи, да се и дал>е — чуди његовој „забуни"! Ово лоше скривено милосрђе либералског гласила према очигледном и хотимичном извртању истине по радикалском „Родољубу", нада у толико јаче у очи, кад се уважц, каквим духом предише онај други део одисаја либералског писца, у ком он говори о св. патријарху и саборском одбору. Злоупотреби „јасие ствари" но Заставином „Родољубу" он се једва „чуди" и види у томе чак „забуну", но нема ни једне речи макар за општу осуду такве жалосне работе, камо ли да би виновника непосредно жигосао! А прелазећи на св. иатријарха и саборски одбор, уме ове без стварне кривице непосредно да напада са толико Дебљим — словима, у колико су му мршавији назови разлози, као што ћемо касније доказати. Је ли то по оном хваљеном „концертирању с тактом", или но оној теорији „о онравданости демагогије у извесним приликама", или је и то каква — „забуна"?! Ми се не чудимо ни томе, јер ко с радикализмом тикве сади, о главу му пуцају ! Ту је кључ за разумевање либералског поскакивања за. радикалским родољубивим клеветницима. Ну либералеки писац у брзо ее покајао, што се у уводу свог одисаја зачудио оној „јаеној ствари". За то и он запиње за 35,000 ф . вишка клирикалног Фонда. И ма да зна, да се „цео приход не сме трошити", опет за то „мисли", да је према „толиким важним школским потре' бама нашим, ипак много да се толика сума оставља на страну" !