Srpski sion

(Ј тр . 811

чим Је Један народ примио догматичку униЈу, сместа дођоше јеиуите, Францишканци, домини канци, који :)а свету дужност своју сматраше, да обичаје, дисцимлину и обреде источне цркве исмевају, и да свет, било лепо или ружно, латинизују. Наравна ствар, да је носледицом ова ког иостунка било то, да се ноунијаћен свет вратио у крило источне цркве, (ннр. у XVI. веку у Галицији и односно у малој Русији и у XVII. веку у Ердељу). Знајући пак дал.е, како се источњаци чврсто држе евојих не вековима, већ хиљадама годииа посвећених обичаја, знати је и то, да таким начином унија никад усиеха имати неће. Подобна и ако такођер дру]'ог реда сметња унији цркава јесте, што се странке не нознају, односно стварно не познају. Ту нам ваља рећи, да источњаци боље нознају запад, негообратно; наравно ту у г нрвом реду разумем Русе, који не само огромну већину, него и меродавни елеменат православних еачињавају. Узрок, што исток боље познаје запад, нег' обратно, лежи у томе, што источњаци боље и више знају научни језик занадне богословије, него ли обратно, и тако није чудо, што западњаци источњаке само из којекаквих немачких и енглеских комиилација познају. Примером овога узајамног непознавања служи та тврдња западњака: да је источна црква сухо дрво, од свога корена растављено, које, као такво и не доноси више нлодове, т. ј. светитеље — што не стоји, јер источна црква из сваког века може не једног ни два светитеља приказати, посредством и моштима којих нијс мап.е непорецивих чудеса учињено, него што је ма који, римском црквом канонизирани светител. учинио. А на другу, из споменутих извора поцрпљену тврдњу латина, да је источна црква безживотни Формализам, где живу веру и верско-наравствепи осећај са дугачким обредима донуњавају, на ту, велим, тврдњу источњаци с овим питањем одговарају: где се боље осећа утецај религијозне наравствености, где је живља вера? да .Г у западној цркви, из које је реФормација више од

ДОП1 Из Горво-карловачке дијецезе. Молим дозводите ми, високопречасни господине уредниче, да I

половине верних отела, и у којој данас девет десетина интелвгенције припада једној свашта исмевајућој, па можда чак безбожној еекти — ил' у источној цркви, којој реФормација ни са стотинитим делом верних није могла нахудити, и у којој и данас врло мали, и то само онај део интелигенције припада поменутој тајној секти, који је заражен с том од римљана већ прехваљеном европском културом?! Из истог узрока проистиче н. пр. код источњака та тврдња, да римљани папи божанску власт приписују® итд. Међусобно непознавање рађа међуеобну мржњу. У хатар истине морам рећи, да латини већма мрзе источњаке, него обратно. Исгочњаци иаимс држе западњаке за браћу, док занадњаци источп.аке од калвиниста, па можда и од чивута већма презиру, што се јасно види из сваког латинског дела, као и из уобичајених им ноступака са источњацима. Узевши у обзир наведене разлоге, сваки безпристрастан и здраве памети човек мора признати, да је оно време, — барем по човечанском рачунању — када ће се Онаситељево нророштво о једном стаду и једном пастиру остварити: врло далеко". Ево бвако пише једап унијат, к томе свештеник. Мора да је из старе гарде, јер је доста беспристрастан. Без обзира на поједине,' рекао бих, уиијатске мисли овога чланка, а с погледом на тежњу римске курије, држим, да је овај чланак најбољи коментар и пророштво за успех римског подузећа. И када и сами унијати овако мисле о успеху намерене уније, нама нравославнима не нреостаје друго, доли још јаче пригрливши евету веру нашу, мирно, али вазда бодро и спремно дочекати: како ће, да се осујети та пространим мерама започета, најновија (и ако већ стара), рнмска агитација. 6 То није тврдња православних, него је то дело римљана. А да шта је догмат неногрешивости? Шта ли еамоуадизање и данашњег папе до заступника евемогућег Бога на земљи?! Ур. Димитрије ЈанковиБ, сврш. богослов. 1 С И. Вашу биљешку о „залишним сесијама и сесионалним земљиштима" ирештамиану из ,Наго(1вдћ Хоујпа" у