Srpski sion

Бр. 1

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 3.

са евојим учеп.ем о „борби за опстанак", а то ће да каже: свако јаче створење има природио право, да свога одржања ради евако слабије створење уништи. По том учењу дакле, сваки треба само и искл.учиво о себи самом да се брине, а све, што му је на путу, да утуче! Има ли ту правде ? има ли љубави ? има ли бар човечности? Утуда милиони и милиарди у неколико вештих рачунџија, а глад и невоља у небројеној сиротињи ; отуда свакидашњи извештаји са новчаних тргова, да је тамо новаца и вредности у таком изобиљу, да ие знају, куд дагадевају? а овамо прочи свет, ма да се крваво зноји, сваку оскудицу трпи, јер једва хлеб насуштни може да зарди; и отуд је, наиослетку, да данас не можеш узети ни један јаван лист у руке, у коме нема вести, о јеаној а и више проневера, и исто толико еамоубијства. Ето тако данас и с науком стојимо ! Наука сама собом, не само да не може веру да замене, него ако се не ослања на веру и морал, сав јој је рад не, као гпто би требало да дуде, снасоносан него убитачан; а с вером у свези. и на њој утемељена наука могла би већ овде на земљи рај да створи. Али данашњи правац неће за рај и за небо, неће за љубав и милист. за истину и правду да чује, то су као и пожртвовање и самопрегоревање, бесмртност душе и вечни живот само идеали, који су се при измаку „иросвећеног деветнајестог века" преживели! Но не само на идеале, него и на све практичне установе друштвеног живота исто се тако напада и њих тако хоће да поруше. Узмимо само најважнију за све друштвеиу установу: државно устројство. Шта ту видимо? Видпмо у свима државама, у монархичким тако исто као и у републиканским, пезадовољство са постојећим стањем, и тежњу, да се стари ред обори и нов заведе. То се види из тога, што данас нема ии једне државе, у којој ее не траже „реФорме" ; и то већином реФорме, које тако

дубоко засецају, да ако се изведу, од данашњег државпог устројетва ништа оетати не може. Има истина међу тим реФормама такових, за које се разлози навести дају, али има их ио несрећи и такових, од којих се човек већ при помислу на њих згрозити мора. Тако једни хоће да укину лично имање, које крађом пазивају, и да га иретворе у свима оиште добро ; други хоће да укину сваку власт и сваки закогт, гта ггека ради, шта је коме драго ; а трећи опет уче : све то није доста, треба рушити све гггто постоји, без сваког обзира и избора, а носле гнта ће бити — о томе нека се старају они који се јошт иа ругггевинама гтађу Из свега до сад наведеног, излази жалосни закључак: да је данашње друштво изнурено, малаксало и изнемогло, и да му у скором времену предстоји катастроФа, какве свет јошт видио није, ако се данаигњи материалистички правац, који је из грубе себичности потекао, не иромене. Такој иромени не смемо се гти надати, све дотле. док се не обратимо извору живота и епаеења: Богу, и еветилу разума, којим је даггас рођени Син Божији целу земљу обасјао. У том светилу видимо, да је човек на то опредељегт. да се непрестано усавргиава, али да се усавргњгва пе једнострано, него и телом и душом, и срцем и разумом подједнако. Вера и наука, црква и школа то је дагтас услов спасања за све народе, а у ггрвом реду за гтас Срб.ље. који смо са свију страгга туђим, моћним, иама ненаклоњеним елементима опкољегти; а по себи већ малобројни и слаби, оно мало сгтаге нгто би имали, у бесмислену партајску борбу уложисмо. За опстаггак нагп ттужно је нрво, да се оканемо већ једном међусобне борбе, а друго, да све снремимо, што треба, да туђинској навали одолемо. И једно и друго можемо постићи еамо тако, ако се у цркви напојимо духом поуздања у Божију милоет и правду, и духом братске љубави и слоге. а у школи скујемо светло оружје, које иротивгшчком