Srpski sion

С тр . 4. „СРПСК И СИОН." В р. 1.

иишта ие иоиушта, те тако удушевљеии ших: наше вере, наше народности. и тако наоружани, сложно и једнодушно „Имјејај уши слишати, да едипшт", Амин! устанемо на обрану највећих светиња на- У Вршцу, на Рождество Христово 1894. Гореспоменути смирени Еиископ , Нектарије с. р.

НА НОВУ Архипастирека љубав и велико родољубиво старање Његове Светости. нашег доброг Архинастира, љубљене и узвишене ноглавице црквене, св. Пашријарха Георгија, за нросветни развитак наш народни и за школу српску, засновало је, ирошле године, на дан првог Просветитеља српског, велику мисао и положило јој темељ остварењ.а — оснивањем „фонда св. Саве." Кад узмемо у обзир опасност, која неминовно прети нашој српској основној школи - у Угарској; кад у рачун узмемо вапај за својим школама у Троједници и Угарској; и кад знамо, да та опасност није привидна ни пролазна, а да је вапај сасвим разложан, — онда нам величина мисли, којом је заснован „фонд св. Саве,- излази на око у својој пуноћи, као што нас и потреба таквог фонда присиљава на осећај дужности, да тако благотворан фонд оберучке прихватимо, прилозима, својим потпомогнемо и умножимо, како би што пре могао учинити оно, ради чега је основан. Кад слушасмо и слушамо непрестани лелек наш за школе и о школама нашим, онда је природно било закључивати и надати се, да ће мисао „фонда св. Саве" одјекнути у сваком српском срцу, а да ће смер и цел тога фонда покренути све дарежљиве и родољубиве српске руке, да свака, по својој снази и дужности, залије ту мисао, те омогући остварење цељи и нодупре смер тога фонда. Тако је мпслио и узвишени оснивалац „фонда св. Саве," кад је велику мисао заснпвао и у дело почео приводити; тако се надала и наша највиша автономна школска власт, Митрополитски Школски Савет, кад је ту мисао са захвалношЉу прихватио и учинио проглас на српски народ, те позвао га, да прилозима својим основани већ фонд потпомогне. Али, како се горко, до сад, уцвелила истинита љубав и родољубиво старање узвишеног осниваоца, за мезимче своје, српску основну школу; како га је у очинској бризи за њу

ГОДИНУ. заболело, кад се осведочити морао, да вапај наш за школом својом није вапај срца, него усана, да одушевљење наше, за школу своју, није — истинито! Какво је тужно разуверење наилазити морало, ево већ годину дана, на брижног Архипастира нашег, кад је морао да се уверава о грозној истини, да ми своју школу народну дотле љубимо и жалимо,, док не дође до џепа; а да ју бранити умемо само речима, у којима ни опасности личне, ни жртве новчане не бива! Какве црне мисли морадоше обузимати и нашу највишу автономну школску власт, кад је искусити морала, да јој онако очајно и из душе подигнути глас к народу своме, а у име опстанка школе његове, одзива не добија! Какве и нас неутешне, а кобне мисли и слутње не нанадају, кад смо после свега онога, што је било за ово годину дана неодушевљаја за „фонд св. Саве," а на рачун српске школе, присиљени, цифрама и чињенпцама, да се запитамо: да ли наш народ, да ли његова интелигенција, да ли наше родољубље има још љубави за српску народну школу ? Или, да ли водимо довољно рачуна о посљедицама нељубави и нехаја свога за школу своју? Још је доба, да наЛ одговор, на ово очајно питање, не узмора бити на срамоту и на несрећу народну. Ево још прилике, да се тргнемо из нехаја, да покажемо, да смо живи и да живити желимо; а да са пуном збиљом појмимо, шта је основна школа народу у положају народа нашег. Ево још прилике, да се оканемо ситница, па да пригрлимо ствар, и да докажемо, да нам је школа народна мезимче, за које још ране имамо. Божићњи глас узвишене поглавице наше, св. Пашријарха Георгија, пружа нам ту прилику. И, не зашварајмо срца шред Архииасширским и очинским гласом своје поглавице, јер шај глас долази из срца Његова а иодиж.е га илеменшаа Му и јака љубав,