Srpski sion

Б Р. 1

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 7.

ваху за владе Макавејада особиту релиђијознополитичку партију, држећи се у свему најстрожије слова старога закона; као такови сачињаваху жестоку опозпдију дрквеној аристокрацији, која је под именом Садукеја од обновљења храма па све до првог столећа пре Христова рођења, како у духовним, тако и у политичким стварима стајала на челу народа* Испуњавајући најстрожије свако законско наређење, подизаху Фарисеји уједно и сваком даном приликом глас свој у обрану части и слободе народне, — те за кратко време дођо ше до таког уважења у маси народа, да су их иоследњи Макавејци, као опасне људе^ жестоко гонили. Но Фарисеји не само да су се одржали, већ су своје охоле противнике Садукеје * Садукејима се зваху из почетка потомци првосвештеника. Садока (Садокити); ио касније ,је тим именом прозвана цела једна партија у народу; а по сличној јед-' но.ј речи јеврејској има то име да значи: „правозаконици"

тако притисли уз зид, да су их и у верски савет морали примити. Оадукеји се придржаваху свештеничке службе у најстрожијем смислу, дочим је књижевност била у рукама Фарисеја. И у томе се ето разликоваху једно од другога. Па кад узмемо уз то и тадашњи дух времена на, око, наиме ону струју која је овладааа јеврејским народом после вавилонског ропства, онда нам не ће ни мало чудновато изгледати што су аристократски Садукеји, као привилегисани свештеници, све већма и већма били нотпскивани и што им је углед у народу све то већма падао. У свима синагошким општинама вођаху главну реч Фарисеји, јер су и све позиције у истима биле у њиховим рукама; то их је опет доводило у непрестани дотицај са народом. А кад се уз то дочепаше и врховног савета, тада на брзо отеше маха над Садукејима, и новедоше народ за собом. (Наставиће се).

РИЈЕЧ У ДОБРИ ЧАС.

Ко себе може нрегорјети поради добра опћега, хоће признати, и посвједочити, да велик дио неуспјеха нашега у ирошлости ваља тражити у нама... Ми у јавнијем пос;ловима нијесмо поготово никад умјели процијенити вријеме и ирилике и људе у њему. Нијесмо скоро никада промозгали како треба о вјероватнијем узроцима појава ио сриједи нас и нашој сусједној и подаљој околини. Још мање хтједосмо себе морити могућијем на и неизбјежнијем ношљедицама онијех нојава. Нити смо се пуно трзали због тога што се јуче збило, нити смо разбирали о ономе што ће сутра морати доћи. Живјесмо у јавном животу народњем по сокачки, на нарче, бива, с руке у уста... По ношљедицама те назови тактике и у њој мудрости, у нас се редовно о свакоме и свачему прије разбирало и рјешавало, него о себи и својем јаду, носебном кано и опћем. Наметасмо се незвани за савјетнике и браниче и тамо, гдје нас нису тражили, па гдје нас, по том смијеру, нијесу нити могли нити смјели ни очекивати. Англија би нам ближа него, бива, наша авлија. Својијех послова сјећасмо се истом онда, кад виле нриспјеше очима, кад свака но-

моћ би и оста узалуд. Ту на ријечи, а камо ли на дјелу, не знадосмо бити на мјесту у часу одсудном. На вријеме потјекосмо и етигосмо обично само тада, када је требало својем рођеном замјерити, своје рођено занијекати. Зло је без мјере ондје, гдје једни граде други разграђују. Ну гдје се са л 3 удскијех слабости и страсти, које су у исти мах и слијепе и бијесне, на своје и својега иоиријеко гледа, све квари а ништа' не подиже и не утврђује, ту Је и зло и наопако. Тако је у нас било. И камо лијепе среће наше, да је само било! Ма се и одвећ брзо увјеравамо, да ни данас није друкчије, није боље. Ну гдје и да буде, кад све око нас свједочи, да се у прошлости нијесмо ни чему бољему поучшш, кано што нијесмо нити заборавили, што је без сваке вриједности, што нас дијели, слаби, обара. У таквијем нриликама тјеши нас макар и најскромнији појав, који свједочи, да злу нашему, ма како да је големо, може бити лијека, само ако свЈесно и савјесно, дакле смишљено, нрегнемо дјелати око лијечења. 0 таковом једном смишљеном покупууу лијечење пуно биједног стања у нашод/^ародно-