Srpski sion

„СРПСКИ СИОН." Бр. 2.

Стр. 22.

тај фонд скоро благодетно дјејство своје отпочети, ако му се што скорије и обилатије у помоћ не притече, а овамо нам толике школз народне стоје на ивици своје пропасти". Може ли бити жалоснијег, срамнијег, и јаднијег доказа за несвест наше народне интелигенције у првом реду? Како је оно пророковао народни песник: „Јер има ли црњег срама и стида Нег чеду евоме не дати вида?" Па шта учинисмо у потпору делотворна рада светог нам патријарха Георгија, који фондом св. Саве Српчади нашој, будућем српском народу, хоће да осигура тај српски и православни вид? Ништа, или таман колико и ништа! А поступисмо тако ми потомци оних наших славних предака, који за крст и име на коцу душманском издисаху! Ми се тим нашим претцима дичимо, а сами смо див-јунаци на језику а сиње кукавице на жртви, ма да се од нас не иште живот, као од наших предака, него да жртвујемо један део свог џепа! Може ли бити јадније прилике ето од ове? Да би претци наши могли устати, одрекли би нас се на мах и проклели би и потоњи наш траг, кад би уочили, како се у нас за име, веру и језик само лепе речи просипљу, а уз то и чаше празне, док већ од голе материјалне жртве за светиње народне, огромна већина безобзирце узмиче. Ми смо одмах иза родољубивог прогласа нашег нар. цркв. Шк. Савета у листу овом рачуном доказали, да ми можемо помоћи не само оним школама, које су у опасности да се са материјалне немоћи угасе, него да можемо у доста кратком року и фонд св. Саве толико појачати, да његовим приходом помогнемо сваку потребну школу, па да ове и тамо подигнемо, где их данас никако нема. Али смо већ тада нагласили, да ћемо то све само тако моћи остварити, ако престанемо бити дотадашњи Срби, те, прекаљени слошке своје родољубље и свест своју трајним прилозима фонду св. Саве, одмереним према снази сваког од нас, потврдимо и освештамо. Или би ко хтео рећи, да је рачун што га ми тада постависмо, буди у чему претеран, да наши нредлози прелазе снагу свију нас и сваког појединог? Ми бисмо на такву тврдњу одговорили нод-

робно, Гако би коме дошло у памет исту поставити. Овде стављамо за сада само ово питање: великодостојнике црквене и богатирце мирске, а тако исто и манастире, општине црквене и политичке, као и новчане заводе и друге за- ' друге за сада на сграну, питамо: може л ко с разлогом тврдити, да у народу нашем у овој држави нема 0~ар три хиљаде, то породица, то појединих лица, која би од године на годину могла једно на друго рачунато по 5 фор. у фонд св. Саве уносити, без да са тог дара буди икакву оправдану потребу своју иоле осетно скуче? То нико не може доказати, а тиме је јасно посведочено, да бисмо олако могли сваке године скупити не само годишњу потпору сиромашним школама, него би већ од тих нриложника остало доста за множење фонда св. Саве. Па где је и на чему је запело? Запело је на нашем немару, нашој несвести, нашој страначкој тесногрудости, заслепљености, злоби и инату. За инат се Марко потурчио, а у нас је данас куд и камо више од једнога Марка, којем је инат и смер и средство рада у животу! Да је одиста са овде наглашених узрока запело, за то ммамо на све стране и сувише доказа. Зар није немар и небрига, кад на очиглед чињеници, да је наш нар. цркв. Шк. Савет свој проглас, осим јавним гласилима, разаслао још и општинама, свештенству и учитељству, па и појединим виђеним синовима народним, а сад се чују гласови како овај и онај о фонду св. Саве и његовом смеру поготово ништа не-зна ? Може ли се узети као извина, кад један или други одговори, да није приложио за то, што не може дати колико би хтео, а мање га је стид, и што га нико није позвао на прилагање ? И овај је разлог посве танких ребара. Ко не може већу своту, какву би хтео, од једном дати, нека даје мање редовне годишње прилоге. Главно је, да се прилаже, јер од жеље нико, па ни школа, не може битисати. Стид је и срамота ништа не учинити, већ и за то, што зловоља такав поступак употребљује као бусију за своје злогуке нодвале. А кад знамо, да је Шк. Савет јавно позвао на прилагање, онда прија-