Srpski sion

Стр. 90.

Бр. 6.

јача, јер како она застане, одмах слабп и ишчезава. Ево за што, господо; јер је вечна љубав врло редак цвет у врту наше земље; зар нма кога, који се обмањује, да му се у срцу неће никада угасити тај свети плам? Знам добро, да младост верује, да ће се вечно љубити, знам добро, да мисли, е ће још јаче та љубав расти, знам да је младост окруњена илусијама као врт са цвећем, али знам и то добро: да за кратко, господо моја, све то мине као кратки, слатки сан, и да онда, јао, наступи горка увиђавност хладне истине. Где су онда они заносни афекти, што нам обећаваху вечностљубави? Прохујаше, као ветар, кроз наша. срца и оставише за собом у празном срцу тешку тиморину, да опет упале нова, друга срца и да их опет — обману. За то, господо моја, за мало дана после венчања, човек гледа. како с' обе стране хладни она. љубав, на коју ее обе стране заклеше, да ће их вечно грејати. Сам човек није кадар уздржати љубав у вечном напредовању и ојачавању, већ му је нужна при томе иомоћ Божја. Па збиља; шта ту ради релиђија? Она учвршћује мир и срећу породичну, гонећи са домаћег огњишта све

ХОЋЕ ЛИ БИТИ Претпостављамо, да. „Заставин" г. писац, велике фирме : „Куд се дева Немањино благо", није писао своје чланке у прошлогодишњој „Застави", а. да их не пише ни у овогодишњој, у намери: да српском народу, нити иком другом. данашњу управу српских народноцрквених фондова. претстави и оптужи као неродољубиву, несавесну, невешту и нерадину; не у намери, да данашњу управу ту дискредитује у народу, како би ју временом народ заменуо „јединоспасавајућом" управом, ко.ја не би чинила атентате и издајство нросвети нашој, нити државне папире куновала, нити зидала патријарашку резиденцију, шта више ни оирављала епископске дворе, него, која. би народу издала сав новац фондова и фундација, и то по 8°/ 0 на зајам и т. д. Претпостављамо, да су ти чланцн наиисани

протузаконите мисли и назоре, те пружа љубави један неисцрпив елеменат у томе, што јој показује вечну лепоту Богу одане хришћанске душе; лепоту прву, Божју, која је дала свима другим ленотама живот; ону лепоту, која не стари и не прелази, већ се љуби вечно. Релиђија даје души онај надприродни осећај, кога осећају они што су Богу одани; ствара у души оиу мистеријозну љубав, по којој се сродне душе траже, те се нађу и вечно сљубе у Богу. И тако: релиђијом чувана љубав не нронада, не гине; ни сама смрт јој не може ништа, а време, које све руши, не може да поруши ту божанску љубав. Јесте ли видили онај израз блаженства на ликовима светаца, кад их престављају уметници, како са бескрајним својим мислима стоје у души удубљени и нредани Богу. То је израз те љубави, о којој сам вам говорио. 0, хришћански супрузи, разумете ли ви безгласни језик тих светих икона? Ја вас сажаљевам, ако га не разумете, јер се никад не ћете знати узвисити духом. Божанска искра, што је у вама, остаће увек прикривена, као огањ под пепелом. Ја оплакујем ва.ше домове, ваше жене, вашу децу и — вас саме! ће се).

ОД КОРИСТИ? и да се пишу за то, како би данашња управа фондова могла у њима, наћи, бар по коју, мисао, коју би требало прихватити; а и за то, да се пред народ изнесе нотпуна исшина о стању народно-црквених фондова, која се истина иначе не види и сазнати не може из извештаја, који је год. 1893. штамиан и тако народу саопштен; или да се односни чланци нишу бар за то, да се разбистре нека иитања, која потеже г. писац, а са којима, као што сведоче његови чланци, није на чисто У тој нретпоставци, одлучисмо ево, да се у низу неколико чланака повратимо оиет на нрошлогодишње чланке г. нисца „Заставиног" и да му одговоримо на овогодишње чланке, које је написао, и које ће написати. Цељ нам је једина: да. у нитања, која г. писац хоће да. расправља., унесемо што више