Srpski sion

Б р . 20

„СРПС КИ СИОН ."

С тр . 383.

име за функдије централног нервног система, мозга, — сматрамо и овде нужним, да опоменемо материјализам на његово становиште и задаћу му, и да му наноменемо, да он полазећи са чулних појава, којима се једино он бави н коЈе једино за њега реално вреде, -— нема права ускакати у област онога, што је апстрактно и идеално, те као таково њему са свим страно, а што он још и начелно шриче. Па како он у опште, који има да се бави само предметима у области емпиричких природнпх наука и тумачењем само тих појава, себи може дозвољавати изнимку, да животне нојаве, које стоје изван и над његовом облашћу, за коју је он једино компетентан, једнос/грано само својим мерилом мери и ио својој шаблони пресуђује? То се фактично зове своје начело недосљедно напуштати; то се зове једну недоказану формулу у напред постављати, и по њој хтети целокупну област чулнога и духовнога живота тумачити; то значи, из самовољних и неистинитих премиса тако исто самовољне и неистините закључке у виду тобожње научне исшине изводити. У потврду овога навешћемо једну изреку познатога представнпка материјализма у новије доба," Лудбига' Бихнера,' ко.ја ј'е вр:П> 'карактористичнл и иоучна. Он вели: „емиирично испитивање природе, мора казаши истину, била она логична или недосљедна, разумна или глупа" (В. СоМа, код Бихнера стр. 295.). Шта да кажемо на ово ? Шта може разуман човек мислити о „истини", која је неразумпа, нелогична; шта ли о „мудрости", која је недотуиавна. о „резултату", који је недосљедан, т. ј. лажан? С потпуним правом дакле вели Фајхтерслебен: „обично се материјализам сматра за философску систему; но строго узевши, он је један велики недостатак философскога образовања" (ТУ. Ж. IV. св. стр. 36.). Други пак изражава се о тој једностраности материјализма овако: „може бити неко вешт и за свој посао чак и одЈоиевљен чизмар, а да није ирибавио темељнога знања о готовљењу коже, с којом има сваки дан посла; а још мање ће се свет сматрати обвезаним, да вештога чизмара за то већ и за темељнога философа држи; но ако се он сам таквим сматра, и ако се труди, да људе са гледишта свога кожарскога погледа на свет увери, да свеколика трансцедентна тежња више тога, на предрасуди по-

чива, то ће се људи смејати његову глупом захтеву. Па ни за длаку друкчије не поступају ни они фисиолози, који с тога, што за своју науку не требају душе, која је за време са телом снојена, на кратко закључују, да је и само учење о томе иразна хипотеза; и тима фисиолозима "(који хоће да буду уједно и философи и богослови), с правом ћемо довикнути: „пе ви4ог иШ-а сгернЈат". (8сћи1г-Во<Јтег „Вег Егозсћ-Маибекпе^" стр. 6.). Још јаче шиба настрани правац неких модерних природњака познати философ Шожнтуер. Ми ћемо навести једну од његових најмаркантнијих и најноучнијих изрека у том погледу: „Често се натурују за просветитеље света такови људи, који су само своју хемију, фисику, минералогију, или зоологлју, или фисиологију, а иначе ништа на свету учили; сад додају к том једином свом знању нешто друго, н. пр. нешто, што им је још из малих школа остало из катихисиса; па ако им се то двоје не слаже, постају одмах исмевачи вере и плиткоумне материјалисте. Да је ностојао један Платон н Аристотел, један ЈГок и Кант, можда су некада у школи чули; но пошто ови нису радили са лонцима и чанцима, ни са ретортом, нити су кп!уњава:т мајмуне,' — не држе за вредно да се са њима изближе упознају. Овакима приличи без пкаква околишења поука, да су игноранти, који имају још много да уче, да би могли и они „нешто говорити". Тако Шопенхауер. („Шсг (Јеп Т^Шеп т с1ег Наћп - " II. АпП. Уот.). По себи се разуме, да се овде не може мислити ириродна наука као шакова, она часна емпирична природна наука, чији велики значај и благословени напредак и усиех за проширење знања и за практични наиредак реалних струка за цело нико не нориче; него се овде разумева иогрешни иравац те науке, који се назива „природном философијом -1 и она једнострана и искључива тобожња важност шога иравца у великим питањима живота, који под плаштом неке измишљење знанствености номоћу обмањивања мање образованих сло.јева, међу њима гледи да рашири религијозни и морални нихилизам и груби атеизам, а себе да представи као непобитну науку, која једина има вредности. Но питања о Богу, духу, бесмртности, не сиадају но својој природи никако у емпирично иснитивање природе, које се као таково бави само са нојавама чулнога света и његовим