Srpski sion

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 39.

ХРИШЋАНСТВО (Отстуиништво од православља. Бело и црно свештенство. Положај свештенства. Абисински хра■мови. Ђогослужепе.) Пе давно се много говорило и писало у евреиској штампи о Абиеинији и Абисинцима. Повод томе дала је абисинска депутација, коју је концем јуна мссеца посиала абисинска влада у Нетроград, да се ноклони гробу цара миротворца и да му у место венца но свом обичају мете златну круну на гроб, а тиме да што чвршће утврди иријател.ство Русије према Абисинији, а нарочнто да нокаже и иосведочи иред целим светом, да Абисинија исиоведа готово једиу веру са Русијом и иравославним истоком. Абисинијом се зове онај комад земЛ)в, који лежи на североисточном делу Африке недалеко од обале црвенога мора. Урођеници ју и данас зову оним истим и.меном, каквим се она у древности називала, нанме Етиопијом; дочим је у новије доба позната нод именом Абисинија. Због њених ириродних леичта и страхота пазивајује иутници „аФриканском Швајцарском". Абисинци ио народности принадају семитском племсну, а но вери су они Хришћани, и то посљедовател>и Диоскора. Они гаје велике симиатије према православној и благоверној Русији п готови су да јој се у свему нриближе а особито у питањима вере. Ово је заслуга руских духовних мисија и ексиедиција у Абисинији, којс су ночамши од год. 1890. (разна путовања и изучавања заночета су од стране Руса већ у год 1885.) нредводили козаци ?Г. И. Аншнов и архамандрит Пајсије (дотле схи.монах Пантерејимоиова рускога манастира на Атону), за тпм поручпк В. Ф. Машков, и на послетку -ј- Др. А. Е. Јелисјејев и Н. С. Леонтјев. Па да би се и читаоци „Срн. Сиона" ноближе унознали са хришћанством овога црнокожога парода, кога од нас врло велика дал>ина дели и о ком врло слабо што знамо, иревео сам из књижице Руса Ф. Волгина „ Вђ стран-ћ чернмхт. Христјант,". овај одломак, који са.мо о хришћанству Абисинаца говори, уверен будући, да ће га читаоци „Сионови" са интересом читати. Ево тога одломка: „Сви су Абисинци Хришћани, и то врло ревни Хришћани. Десет векова бранили су они, с оружјем у руци, своју веру и поштују ју више свега. ЈГа жалост, она је нотамњена масом сујеверја п обреда, нозајмљених из других релиђија;

У АБИСИНИЈИ. тако п. пр. у Абисинаца, свеједно као у Јевреја, постоји обред обрезања; нри богослужењу дозвољено је не само ијеније, по и музика, па и играње и т. сл. Главна народна заблуда састоји се у том, да он, унаточ своји.м свештеннм књигама, не иризнаје, да су у Исусу Хрнсту две нераздел.ене природе, божанствена наиме п човечја. Загштајте Абисинца: — Је ли Исус Христос човек? Је ли у њему човечја природа? — Јест, — одговориће вам он. — А је ли Исус Христос Бог? Да ли је у њему онда и божанска природа? — Јест. — Је ли Спаситељ чинио чудеса, као Бог? — Јест, чинио. — Је ли ои живио у времену, као човек? — Јест. — Тако су дакле у њему две природе? — Не, у њему је само једна ирирода, једна воља. Очевидно је, да народ меша појам „природа" са појмом „лице", пошто су у Исуеу Христу две ирироде, а једно лице. У ошнте дуговремени нрекид у одношајима Абисиније са православном васеленском црквом утврдио је ј народу много неразрешених нитања лажпих тумачења и разних злоупотреба, основаних на сујеверју ... Но при свем том нризнају Абисинци себе са свим једновернима с Русима, Грцима, Србима и другпм нравославним народима, а туђе се од католика и протестаната као Од јеретика. Рипел је једаред присуствовао на нразничној служби у Коскамском храму, около Гондара; па ево како он описује ту службу: — Абисинци су имали иразник за успомену иовратка Христова из Егиита. Знајући, да они тај особито свечано славе, нођем у цркву. Путем из Гондара у Коскам врвила је множина богомољаца, у светлом празничном оделу. Кад смо дошли к храму, беше он препун нобожнога света; с једне и друге стране храма нружаху се као неки платнени заклони ради заштнте народа који је долазио са сунчанежеге. Пажња народ бијаше обраћена на онај део храма. где се нала.зила груна свештеника, који су се при несносној вици, која се у Абисинији зове нјеније, пре-