Srpski sion

Б р . 46.

дСРП СКИ СИ ОН."

С тр . 759.

ао реду т. ј. ирвог међу равнима, које јс старешинство устунио додиијс и Цариградском, када је овај Град иостао престоница римске државе, као 1ПТо о томе сведочи XXVIII Канон IV. Насељенског сабора у Халкидону, (Кадићој у Окутари) који иамеђу осталога, вели и ово: „Лсто к ми одлучујемо и установљујемо у погледу иовластица најсветије цркве истога Цариграда, Новога Рима; јер су и престолу Рима Оци даровали тповластице. Иак сљедећи истоме разлогу, сто педесет најбого .Ђубнијих јеиископа признали суједнаке повластице и најсветијем ирестолу новога Рима " (иревод по Д-р II. Милашу). II:! овога правила види се, да је јепископ римски раван у частн јеиискоиу цркве Цариградске и другима осталих независних цркава, и ни у једном се канону нити код кога било од светих отаца ни случајно не налази, да је био или да је сам јепископ Рима вођ сиборне цркве и непогрешиви судија јеиископа осталих независпих и самоуправних цркава, или насљедник аиостола Петра и намесник Исуса Христа на земљи. 16. Свака помесна автокеФална Црква на Истоку и Западу беше са свим независна и самоуиравиа у време седам Васељенских Сабора; и као што јепискони автокеФалних цркава на истоку, исто тако и они у Африци, Италији, Галији, Ђерманији и Британији управљаху стварима својих Цркава, сваки кроз своје месне Синоде (саборе), пемајући никакове мешавине ни права над нлша јепископ Рима, који и сам беше потчињен сабореким одлукама. У важним пакпитањима, којасу захтевала потврду саборне Цркве беше иотребпо сазивање Васељенског Сабора, који једини беше и јесте највишп у саборној Цркви суд. Такав беше стари нрквени живот; и јепискоии беху независни један од другога и слободни сасвим сваки у евојим границама, држећи се једино одредаба саборских, и сеђаху нраво један поред другог у саборима, и ни један од њих никад није захтевао монархично ираво над целом саборном црквом; и ако су кад и кад, потстрекнути славољубљем, неки јепискони римски захтевали нотнуно право, непознате у Цркви апсолутне власти, ови су пристојно укоравани н опомињани. Дакле, очигледна је заблуда и неистинито јс тврћење Ј1ава ХШ. кад каже у својој енциклици, да ире енохе великога Фотија, име римског престола беше свето код свих народа хришћанскога света, на и сам исток исто тако, здружпвши се са занадом бсз отпора, пот-

чињен беше римском архијереју, као законитом, тобож, насљеднику аиостола Петра, насљедном намеснику Исуса Христа на зем.љи. 17. За девет векова Васељенских Сабора источна православна Црква никад не признаваше потпуно првенство достојапству јепископа римских, те тако никад није била ни потчињена њима, као што јасно сведочи Црквена Историја. Независии односи истока према западу јасно се и чисто виде из оно мало врло значајних речи великога Василија, које нише и шаље светом Евсевију, јепискону Самасатском : „Јср доиста обожавајући гордост и зле обичаје, све се више нада у гордост и иадувеност. И за то, ако нам Бог буде милостив, на што нам је остало потребно? али, ако остане гњев Божији, каква нам је помоћ од западне надувености? која нити сљеди за истином, нити се даје научити истој, лажним иојмима обузета, чини сад оно, што и раније за време Мариела" (писмо 239). И ову независност Цркве Цариградске у другој половини IX века бранећи и Фотије, овај свештени Јсрарх Цариградски и светилник, предвиђајуКи иредстоје1 )и преврат црквенога живота на западу, трудио се најире мирним нутем да отклони опасност, али римски јенискон Никола 1. безграничним својим, и иротив канонским утецајима на истоку, нокушавајући да себи иотчини Цариградску Цркву, довео је ствари и питање до растројстваи жалосне несугласице Црквене. Прво семе ових повластица апсолутне власти нанства бачено је у Псевдоклимендијама, а дотерано је и обрађено тачно за време овога Николе, у такозваним одредбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно ФалсиФикати указа (и писама) старих јенископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стања Цркве у злој памери нроповедало, да је, тобож, хришћаиска старина дала јеписконима римским неограничену власт над целом Саборном Црквом. 18. Ове догађаје с болом у души наводнмо ионово, јер паиска Црква, н ако признаје већ ФалсиФикат и неистинитост одредаба оних, на којима се оснпвају њена иотиуна права и повластице, не само да, по својој павици, не тежи I повратку ка канонима и одредбама Вассљенских сабора, иего и па самом измаку Х1Х-ог века, ширећи постојећи већ јаз, звапично је прокламовала и иепогрешимост јепископа римског на велико чудо хришћанскога света! Православна источпа и саборна Христова Црква оснм нсис-