Srpski sion

Стр. 848

„СРНСКИ СИОН. и

Бр. 52.

сакрију од усијана неска. који иас, уз страховиту хуку масуиа, засииаше, на иам као хиљаде усијаних иглица нролажаше кроз одећу,, иробијаше кожу и ватром Содоме нашу крв наљаше. Ваздух око мене иснуни се тужиим стен,ан;ем иемоћних камила и запомагаљем људи. који као смушени јаукаху. Једини ја. поуздане душе и весела ока. гледах у висине. Кроз густе вејавице усијана песка моје очи угледаше. како из оолака слетеше огромне тичуре. са новијеним кљуновима и оштрим канџама, и иочеше још живим камилама и људима очн кл,увати ; а одмах за тим на оловној иланинн. што се пад нама ваљаше, угледах белу сенку онога истога веспика. са огромним крилима, које се растираху од истока до заиада. како кроз трубу смртп душе, риком масупа ..Ово је самрт!" кликнух. весел.о, ирострех се по земљи и гласно узвикнух : Гле. Бог Аврамов. Исаков и Јаковљев, Господ мој. смилова се на слугу својега у пуетињи. Епо Апђела смрти, са иламеним мачем и трубом и&веснипом. где пас походи. Кола су му планнна облака а коњи масуни пустпњски! Нека ј,е вечна слава Богу Праотаца! Кад то изустих умотах се у свој плашт. легох и с;.м норед кампле. и са насладом у души, очекивах ангела смрти, да ме дотакне врхом пламена мача. Али он прелете изнад моје главе и нетакнувши ме. Сав караван засуо је помампи несак. и гле! од толико живих остадо смо у животу само ја и моја камила, на које. носле пустињске буре, пабаса човек. из илемепа Бену — Лмир, те пас одведе дому своме . — 0. Рави! рече Апа — није лн то пова потврда слова Господња?! Каравап није желео смрти и би завејан. а човек. којн је у нустињи тражаше, оста у животу, да се изврши воља Јехове. „Јест! — продужи Симон — али моје уши биле су већ оглухнуле од плача Израил.ева, а моје срце поста иехар, у који се сливаху сузе изабрана парода. Опо се учиии као корито геиезаретског језера, на кад га нрепунише, поче се преливати па душу, као ватрена киша, палећи је и растрзајући. Бол и туга биле су ми храпа а сузе мога народа освећено ниће. којим

залевах храну своју. И гле, шта је сад? Пролазећи вечерас кроз многобројпи народ, који се слегао из целе Јудеје, да се но ћесаревој наредби попише, осетих неку чудповату жел,у, која ме гоњаше да прођем и поред Давидове пећине, укојој пастири и стада затварају. а у коју се некада наш цар Давид склонио и заноћио. Чудновато! Тегоба и бол, које већ 20 год. дан из дан пошах. почеше бивати све блажије што се пећини ближнх. А када се нриближих сивим брежуљпима, међу којима се пећина налази, грану у мојој дупш, и нека слатка радост озари ме свега Пред самом иећином угледах човека и жену како еа магарета скидају свој путиички товар иу пећину смештају. Српе ми у грудма радосно заигра, као да у непознатима иађе весника среће. и ја их поздравих. Човеку беше име Јосиф , а жеии му, Марија, обоје из нлемена Давида. „Да си благоеловеиа, кћери Давидова!". узвикпух. испуп.еп радошћу, гледајућн је. Неко блалченство и епокојство завладаше мојом душом као да је рука Госнодн.а милује. Нема сумње, Бог ми шаље утеху." — И ако се радујем у г ерећи евога иријатеља. ја те ипак не разумем. Рави! — рече старица. — језик. којим иам Господ говори, често песхваћамо. Зашто да те баш испуие радошћу појаве оио двоје сиротиих људи, који се у пусту нећину склањају ? „Незнам", — одговорп Симеоп — ,.алн чим се вратих од њих у уху ми почеше звонити речи Пророка: „И ти Витлејеме, земљо Јудииа, пи по чему ниси најмања у држави Јудиној; јер ће из тебе изаћи человођа, који ће пасти иарод мој, Израиља!" — 0. кћери Фануилова! Неосећаш ли и ти чудно блаженство, како испуњава ову благу ноћ и како се елива у наше душе? — Ох ! — уздахну старица — изабрапи народ дуго чека за дарем својим Књига срама, којим Римљапи засуше племе Јудејско, тако је пуна, да ће крв њихова бити врло мала, да спере све беде. које Израиљ у својој души уреза. „Не, Пророчине, ја пе мислим тако! Цар ће изаћи из утробе Израиља, али он иеће бити цар Израиљу. ЈБегово царство