Srpski sion

Стр. 88.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 6.

бодити; али ето сада идече н сами, да се покорите Турском дару. Видимо већ да ће турски цар да завлада целим светом; него вас молимо, будите ностојанн. у хришћанској вери, радите овако као и ми, који смо у свакој невољи сталнп у свом закону. Биће нам за утеху ако се тако укрепљени предате." А Еуринешић, свештеник, који је био у пратљи п описао путовање тога посланства у Цариград, и слушао те речи српских стараца, приметио је срдоболно у свом дневнпку: „Ах, Бог се мора смиловати, кад нас гоњени, мучени, запуштени и сиромашни хришћани крепе у вери нашој; Бог би дао да се њихов глас зачује у римском царству, 'ко.је би требало да је глава целом хришћанству, те да би се постидио онај, који хоће, да је добар хришћанин а делима неће да иокаже и иосведочп то." Ово је без поговора ау.|г/ј, врхунац тврде и дубоке вере српске, за коју и Турци потврдише брату Оловенцу, да су је тако витешки бранили, да их доиста не могаху друкчије освојпти, него остављајући им веру њихову. Но је ли случај пли чудо Божје ? Од прилике баш у ово доба одводи се из манастпра Милешева, где још тада лежаше св. тело Савиио, младо херцеговачко момче на порту и од њега с временом постаје велики везир Мехмед Ооколовић, „један од иајплеменитнјих свога народа" — како каже Ранке, да обнови сриску иатријаршију, и год. 1557. подигнут би иа столицу св. Саве брат Соколовића Макарије. Олавна је била ово породица. Један му је синовац Мустафа паша Соколовић бно везир у Будиму, а друга двојица, Антоније и 'Верасим иосле стрица Макарнја патријарсп у Иећи За овима долазе још двојица, којп су се јамачно, као што за Макарија стоји изрично, забавили лечењем грдних рана задатих цркви и светнњама срнским од Турака за оно столеће запустенија иатријарашког престола у Пећи, а у иоследњој десетини XVI. века 1592. ступа на свету столицу Јован, а но њему Пајсије, Гаврило, Максим, и најиосле Арсепије III., који су сви петорина и дуже на њој носедили и за њих су се стали кретати Срби у оним земљама и тражити начина, да се ослободе турског ронства. Рад око тога трајао је такођер једно столеће. На ту сврху обраћали су се свима хришћанским владарима п стуиали с њима у нреговоре, а највише са суседним рнмским ца-

ревима н угарским ]:раљевима. Почзтак је учинио Јован, а своје путовање у Русију платио мученичком смрћу Гаврило 1659. И оиамо п овамо обраћао се Арсеније III.. који је на крају год. 1690. сам испред турског мача с владикама и свештенством добар део народа нревео и моћи светптеља српских иренео у земље угарске круне.*) Даља судбина овога дела народа, који сачињавамо ми сами, довољно је позната: с тога је нећемо ни излагати. Исто је доволлш позната историја дела оног што је остао на сгаром огњишту: браћа у Србији, ослобођени не без вере у Бога и његову велику нравду, јер су се иодигли бпли такођер „за крст часни крвцу прољевати" истом по јито се ноказало да су томе „ради Божји угодници," и пошто најпре „небом свеци сташе војеватп," — они у Србији, рекох, већ се близу сто година радују домаћој управи у држави и цркви, а сада раде, да и браћа у Турској добнју народие владике. Но морам нагласити, да је идеја религиозна и хришћанска била оно знамење под којим смо се ми овамо иселили: имамо дакле и ми свој псход —' 850005, јер .је извршен од поглавица црквенпх, п патријарху је на руке уиравл,ено нрво иисмо ћесара Леополда угарског краља од 6. аир. 1690. год., заједно с нрвом нривилегијом издато, и пуно обећања П>егове -ц. и кр. милосги, као што нас је и прихватио иод своје моћно крнло, и признајући осведочену верност српског народа. Он п његови наследници давали нам заштиту п автономију, која је имала кадшто и политнчан карактер, а данас на-м је ујамчена на нољу цркве и школе. Још више. Патријарси су п владике срнске овамо за 200-годишњег нашег боравка иодизали и пздржавали кадшто но читаве регименте и војске, ако је затребало краљу II госиодру — готово као у Црној Гори, којом су преко 300 год. управљали такођер владике, и одкуда је н наш Мојсије пореклом и узео име Чарнојевић, те га онамо и зову Арсенпје Бајица. Али, хвала Богу, давио су мпнула она немпла и немирна времена, п од 1790 кад је ставл,ен одлучан захтев, од 1864/5 пак фактично ми се бавимо главно организацијом наше народне иросвете, о слободном уређењу цркве и школе, те првобитне сврхе и погодбе *) Иларион Руварад, Иећкн иатријарси.