Srpski sion

Бр. 8.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 127

камили, под којим Јаир ееђаше. Узбуђеље и нерасположење које га мучаше, докле замршеним мислима не створи извесан по]>едак, сада га пређе,' а место тога наступи нонова оно мирно достојанство и одлучна збиља, његове мудрачке нарави. Досадање мисли почеше мало по мало уступати места другима, које пеимађаху међусобпих веза ниучему. Што се више ближио родпоме месту, све му је више иомисао кружила пад равним кровом двоспратнога, дома, ко.ји се из' мора зелених палма, бадема и другпх шумовитих воћака, беласкао. Под тим кровом, у свежипи тога зеленила, очекује њега п.егова малена Ада. анђелак, кога је Јехова послао дому п»е говоме, да му у позпој Јесепи живота упесе свежи дах нролећа, који пам обпавл.а давпо исчезло детип.ство, одетрањује поглед од расклопљепе ивице г])оба. па нае повраћа у доба златпих санова, нрве младоети. Помисао па -Аду разпежи душу Јаирову и оп се заноче губити у небројепе сваки дашње еитпице, тпто му се у близипи овога детета обпављаху. Те ситиице, преко којих би дух млада човека. прешао и пепримећујући их, а које у с®гарачкој души остављају дубоке трагове, који се еветле и загревају зимску студеп старости, иснуп.а: аху му душу до вршка. Оп и сада види оиај џбупић ситпих смокава а под п,им своју малену Аду, како се забупила и чисто зајаприла око озбил.па посла. Разаетрла крницу бела платна, поређала палмово лисје, иа које је натрпала пуно ситница и играчака. У њезипој близнни седи оп, па каменој клунп, и задубљеп у ])аеклопљепу кп.игу, мучи се да еветлошћу свога ума ирозре у нејасис тамииие Талмудске мудроети. „Тата, Тага!" — виче детеице — ,,ходи брзо, ходи брзо !" —• Он чује овај евежн глаеић, али зароњен у мрачне дубипе и пепомишл.а па и>\ Али од једпом као веверица доскакута она и поче га дрмуеати за широки рукав хитопа: „Тата, осгави то, тата!" Мала тирапка није ее смирила, докле пепоремети сав поредак мисли, што их ЗборничкиМудрацнроучава, докле га, малим, пуначким ручицама, неизвуче из тамиих дубипа у којнма ее изгубио. Он оставља

књигу иа сграну, и вучеи за рукав, озбиљни Мудрац Збориице, слепо иде за маленим дететом. које га води у своју „кућицу," ту му паређује да с њоме седпе у траву. ,, Ви'ш, ово је иаша кућа, а ово, колачи, а ово, млеко, а ја сам, ко бајаги Мајка. а ти си моје дете." — Сац јој не достаје само мачкица, које је опет ,.друго дете," и она озбиљпо наређује „првоме детету" да почува „кућу" и да неодмиче од ње, и да пе покраде с млека кајмак. . Но, но!" прети му она нуначким прстићем, па опда, као брпжна „мчјка", трчи по оно друго .дете " И стари се Мудрац. иоред мале „мајчпце" и мачета, са свим нодетп; игра по њезииоме унутству, ])ади како му она нареди, ваља се е п.оме по зеленој трави, нева јо.ј тихо, и — заборавља, да осим овога света под жбунићем. има још иеки други, пун борбе н брига. У тим играма заборави на све, на озбиљне миели, на свој ноложај, своје године, на све, еамо не на то, да је оп г дете' мале „Мајкице 1 ; и то тако траје докле им не поквари друштво иепослушпо маче. које, чим уграби прилику, еевпе и загребе на врх ограде, па са узвијепим репићем и изгрбл.епим леђима. гледа у малу „мајку\ која га неује, нрети, плачући га зове натраг и најзад, сва угглакана и уморена, сиусти главицу у крило евога послушнога „сина*', и тако као, окупана, засни. Тој маленој „Мајчици". што својнм ру чицама тако често иомрси и покида иснренлетане пнти п.егове Филоеофцје, сад је већ двапајеста година Сад она пије више мала „Мајка" али је весела ћерчица, која тако мило ћерета. Па то детенце, тај анђелак, што му га Јехова поклони, да га у старн.м дапима, освежи и нодмлади, као младнца игго је из усахлога грма избила. зар тај анђелак да ее одбије од вере својих Отаца, да нрезре Закоие Јеховипе, да ее изравпа са Римљанком, Скиткињом или Перзнјапком ? — Није ли тај човек дошао у Израиљ, да Породицу н Кућу разори ? (Снршнће с«) П и е м о. Којо је 358 најугледнијих чланоза православне, ерпске иарохнје у Врлици управило