Srpski sion

СЈТР. 144. „СРПСКИ

рого месечево лице помаљало ее међу перастим облацима, као бела силуета, па је ■ностепено све јаспије бивало, докле се пајзад, исчезло сумрачпо руменило, не прели у н.ега, те од једпом огрезе у ватреној светлости, наднесе се изнад камених. Аравијских гора, обасја сетном светлошћу околину и тамне шуме, које се на Галилејској страпи, као разбацане гомиле мрака, номаљаху. Јаир и његов елуга-пратилац, измицали су па својим камилама журно пуг Еораима. Узрујана душа желела је, да се у слободноме пространству сталожи, да расчнсти са замршеним мислима, које га узастоице пратише. Неисчезла сумња о извору моћи Назарејчеве иије га пи на овоме путу оставл.ала, али колебање Мудраца дохватиле су гвоздене руке Очипске л.убави, па га пеумолимо вукоше тамо, у Хинос, где оптужепи Назарећанин, подведрим пебом, проповеда чудиу Науку братскога зближења, Науку Прапггања и Покајања. Свежи поветарац лепршао је око његових витица, те разблаживаше опу сувишпу ватру, у којој очајно срце пламћаше, а по широком, бескрајпоме небу осули се милијоии небројених звездица, као нлеме Аврамово у Палестини. Мећу овим милиоиима била је једна најкрунпија, баш тамо, нред и.нм, пад Ефраимом, иа се сијала као укрштеии трокуг Соломонова Печата. Необичну еветлост ове звезде посматрао је оп с камиле, пеевестан, затунљен, унакрсним мислима и теретом бола. што се на слабачку душу као нланина навалио Утрнуо од страха и изиурености ои је личии на човека, кога је хрвач оборио, нритисиуо свом снагом, иа га гњавн, а он више пије у стању пи да се одунре ударцима ни да јауче. Тамо, у даљипи забеласка, као танка нруга, речица Хжромакс. За њоме је Хиос. Само ако похитају, они ће већ иосле поноћи угледати колебе иарода што се слесао иа генезаретеке обале, да чује нроповедп Назарећанина. Али ако га не нађе тамо? Ако је отишао у Астарот или Адраху, или н даље? Ако га пе пађе пре иего што се она најлепша и најсветлија звезда међу звездама на небу угаси ? —

СИОН." БР. 9.

Ова номисао ледпу га у срце и ои осеги како га захвати силан мраз Ону пајсветлију звезду сравиио је са својом Адицом Он се силио стресе на страпшу помнсао и ободе камилу, која је већ прошла кроз Ефраим и журила друмом, што води у Гамили. На нуту, којим је он јахао, има неколико усамљених иалма, нод којим је извор Јкиве воде. Ту је морао сјашити, да наноји камилу а и сам да се напије. Он окрете тамо. На извору је било већ неколицина људи са камилама, које се око извора одмараху. Када им се приближи нознаде своје земљаке из Гадаре. Слазећи с камиле ноздрави их и заиита одакле долазе. Оии му рекоше да су били у Хиносу, да виде Назарећапина. При иомену овога имена, Јаир сав устренти. „Па, је ли још тамо?" — запита их нлашљиво. — Није — одговори један од нутиика, — али ако нођете још мало ианред можете га и среети у Гамали, где је са учепи цима пошао. Необичпа радост заталаса душу старчеву. Спасење је. дакле, за половину нута ближе него што је мислио. Оп поче жудпо р .збирати о н.ему. Сви ови тврдили су да је то необичан човек. у коме је Јеховии Дух, јер — рекоше — чиии само добра дела „Шта ћеш нам рећи, Гави, на ово?" — рече један и поче му нричати како је баш прошлога дапа исцелио некакву жену, из Камона Већ неколико година боловаше жена од печиста духа, који је пенио из ње, коју никакви видари иемогоше извидати, иа је у последње даие већ тојшко ослабила, да се једва мицала. Када се Назарећанин већ примакао обалама Хијеромакса, народ га дочека и поче се тискати око њега, само да чује речи његове. Од једном се он заустави и занита гласпо: „ко се то дотаче моје одеће?" а када му нико неодговори он на ново занита. ,.Ко ће то зпати — одговорише му ученици — народ се око тебе гомила и дотиче те се. „Истина је" — одговори Назарећанип — „али моје се одећс дотакпуо болеспик, јер осетих како изађе из мене сила." — Кпко изговори ово, а она жена, што га се дотаче,