Srpski sion

В р . 13.

„СРПОКИ сион>

О тр . 215.

Радујмо ее, дакле, браћо, великој победи данашњој; поздравимо у љој ликовање свега. што је добро, честито и племенито ; заборавимо данас на све невоље и незгоде светске и ногледајмо умним очима на отворени гроб Христов као на знамење отворених врата сретније будућности наше. У то име, браћо, нека се истоии завист и злоба као восак од лица огња и нек вам васкрсне у кући напредак а у срцу мир! Христос васкресе! Амин.

Оеновни принцип римског католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак.) Али и јерархија је могла бити извор распада у нркви, која је усвојила радијоналистичка начела. „Исто право, какво је у одношају према целој цркви присвојио себи западни патријархат, могла је присвојити себи, у одношају према том патријархату, свака епархија; свака парохија је могла исказати исто право у одношају према својој епархији; свако поједино лице у одношају према свима осталима. Тај се резултат не може избећи никаквим софизмом. Истина је или дада јединству свпју и њиховој узајамној љубави у Исусу Христу, или се она даје свакој личности, узетој појединце, без икаквог одношаја према осталима" 2 ). С тога се и јавља мисао о неопходностп црквене једноличне врховне власти, која би усредсредила и ваплотила у себи све привилегије јерархија, а када је та мисао нашла своје остварење у признању монопола непогрешности првосвештеиицима Рима, морала се угасити и последња искра слободе и независности јерархије, која је сад пала под јарам папски, те угушена његовим авторитетом. На тај се начин рацијонализам римске цркве препородпо у папски апсолугизам и „јерархија, оличена у једном човеку, претворила се у тиранију, не само злоупотребом, него силом њеног закона" 3 ) У том препорођају је католицизам нашао гаранције за одржање свога, јединства. Али добивена гаранција плаћена је тек великом ценом. Прво, само то јединство 2 ) Дела Хамјакова, II, 102. 3 ) 1ћј(Јет стр. 242.

бегае фиктивно, јер се Рим, као што опажа Кирјејевски, бринуо „више о спољашњем јединству и о спољашњем госнодству над умовима, него о унутрашњој истини" 4 ). „Јединство сиољашње, које одбацује слободу, те је с тога инертно — то је романизам," вели о истом предмету Хомјаков 5 ). Друкчије и није могло бити, „јер се, говори Кирјејевски, не може тражити никаквог унутрашњег узрока за ово или оно богословско мишљење, када се истинитост или важност суда решила случајним разумеваљем јерархије" ] ). Да у католицизму нема места јединству унутрашњем и поузданом, Хомјаков, да би доказао ту мисао, допуњујући и развија.јући мисли Кирјејевскога, указује још и на то, да се Латини „покоравају вори, која пребива не у њима, него ван њих 2 ). Друго. гаранције јединства, које је добио католицизам и које су нашле своју формулу у иапском догмату, створигае у католицизму тај особити карактер богословске науке, чија се суштина, ио одређењу Кирјејевскога, своди на тенденцију: „доводити у хармонију потребе разума с утврђеним истинама јерархије" 3 ). Неки су мислили, да се уз ту тенденцију не може пристати у том наиме одношају јер она нема корена у личним убеђењима богослова, него се просто оснпва само на закону потчињености. Не може се, по њихову мишљењу, овде то одобрити. што „личности, не имајући личне вере, узимају на себе заштиту опће религије, којој се покоравају" 4 ). Још је горе то, што је, услед свих указаних погодаба, богословска наука у католицизму примила од самога почетка, у епоеи тако зване схоластике, правац рацијоналистички и иретворила се у силогистику, поставши у исто време неприступачна сваком умном прогресу и свакој слободној мисли. Схоластика, вели Кирјејевски, „због логичког начела у самој основи католичке цркве, није могла друкчије измирити противност вере и разума, него силом силогизма, који је на тај начин постао ирвом погодбом сваког убеђења, Испочетка је, природно, исти тај силогизам доказивао веру против разума и покоравао јој разум силом разумних доказа. 4 ) Дела Кирјејевскога, II, 297. 3 ) Дела Хомјакова, II, 243. ') Дела Кирјејевскога, П, 285. 2 ) Дела Хомјакова, П, 242. 3 ) Дела Кирјејевскога, П, 285. 4 ) Дела Комјакова П, 242.