Srpski sion

Стр. 216,

„ СРГ1СКИ СИОН."

Бр. 13.

А јш та вера, логички доказана п логички стављења насупрот разуму, већ није бнла жива, него формална вера, не унраво вера, него само логичко одрицање разума. С тога се у том перијоду схоластичког развића католицизаа, бапг из узрока своје рацијалности, јавља западна црква као непрпјатељ разума, као страшни, смртни, одлучни непријатељ његов" 5 ). Отуда су напослеткту, по мишљењу неких, потекле све оне догматичке особине, којима се католицизам разликује од православља. „Римска се црква, пише Кирјејекски, у отступању евоме од источне, одликује наиме победом рацпјонализма над предањем, спољашњом разумношћу над унутрашњим духовним разумом. Тако је, на основу тог спољашњег силогизма, нзведеног из појма о Божанственој једнакости Оца и Сина, измењен догмат о Тројици, насупрот духовном смислу и предању; тако је на основу другог силогизма напа постао главом цркве у место Исуса Христа, затим светским владарем, и онда неиогрешивим; биће Божје у целом хришћанству доказивало се силогизмом; цела верска заједница опирала се на силогистичку схоластпку; инквизиција, језу.јптизам. једном речи све особине католицизма развиле се силом истог формалног ироцеса*). „С тога гледишга ностаје за нас разумљиво, зашго западни богослови, поред све иамегне савесности, не могоше видети црквено јединство друкчије, него у спољашњем јединству епископства; зашто су могли спољашњим делима човековим приписиватп битно достојанство; зашто поред унутрашње снреме душевне а нри недостатку тих спољашњих дела, не нађоше другог сретства.за њено снасење, него измислише извесно вроме бављења у чистилишту; зашто су напослетку признали, да људи могу имати и сувише заслуга за та сиољашња дела, те тај сувишак поклонити и другима, којп то немају, ако само учпне ма шта у корист цркве . . . Очевидно је, да је исти наравствени узрок, да је иста претега логичке једностраности, која је родила учење о неопходности спољашњег јединства црквеног, морала родити и учење о неиогрешивости њене главе. . , . За тим се, из истог логичног узрока, морало раширити полудуховно господство папино над свима владарима запнда и створити све уређење, тако зване, свете римске пмперије »)-Д«ла Кирјејевскога, I, 193. 194. *) Деда Кирјејевекога, 1, 191.

и цео карактер историјског развића средњпх векова, где се светска власт непрестано мешала с духовном и непрестано се борила с њом, узајамно снремајући једна другој месго за будући иад на суду народном. А међу тим, кад је у исто време, у унуграшњостн западног човека, настала ис-та борба између вере и разума, између нредања и индивиДуалног убеђења; и кад је духовна, светска власт црквена тражила себи основа у светској сили, онда је духовно убеђење западних умова тражило себп основа у теоретском силогизму"*). Истим очима гледа на веропсиоведне особине римског католицизма и Хомјаков, налазећи, као и Кирјејевски, извор њиховом постанку урацијона лизму латинства. „Држава од овога света, вели он, заузела је место хришћанске цркве. Једпни живи закон сједињења у Богу био је истиснут партикуларним законима, који носе на себи биљег утилитаризма н јурисдичких односа. Рацијонализам се развио у обли-ку владарских одредаба; изабрао је чистилишге, да би објаснио молитве за умрле; установио је између Бога и човека баланс обавеза и заслуга; почео је метати на вагу грехе и молпгве. погоешке и искупне подвиге; завео је пренашиња с једног човека на другог; узаконио је измену привидних заелуга; једном речи пренео је у свегилшпге вере потпунн механизам банкарске куће. У исто време је црква-држава увела државни језик — језик латински; загим је довукла нод свој суд ствари световњачке; онда се латила оружја и стала опремати испрва неуређене походе крстоноша, после сталне армије (витешке редове) и, напослетку, кад јој је мач био истргнут из руке, извела је у убојнп ред ишколовану дружину језуита"*). *) 1ћк1зт, II, 240. 247. *) Дела Хомјаков, 1Т, 23. Школа и Црква. (Из иоучавања Макарија житрополита Московског.) ООставнп д-ктен при](одЛти к« л\н-к, н НЕ Е (шжте Имж (Марк. 10, ]4). Задаћа релпђијозног хрпшћанског васпитања двојака је. Прва — да побуди и разјаснн релпђпјозно знање у човеку, да му просвети уи светлошћу јеванђеоског учења, да одкрпје пред њим истиие 1рншћанске вере, заповести хрншћанске љубави, обећања хришћанске наде. Друга — да побудп и васпита релиђпјозно чуство у човеку, наиме, да усадп у са-