Srpski sion

Стр. 202

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 13.

вулгарнога знања н то не ће да зна Стари поп и то не зна уредништво. „нашег највећег листа ."* Но можда су -они сувише скрупулозни па не верују Шафарику, Новаковпћу и проф. Сандићу, којега и мали ђаци то знају. Послужићемо автентичним доказом. Кад се избором Мојс. Путника за мптрополита уиразнила темишварска епархије, при иопуњавању исте није био кандидован Јова-н Рајић. Одређено је забележпти у иротокол за спомен, за што није стављен у кандидадију. Тај записник од 8 јула 1781 сачуван је међу еинодалијама те године и по њему не беше том ништа друго узрок, него што је он митрополита и епископе ,,при» л^кжно просилх его № сдна епископскдго и т г кл1х ш ига сел!$ достоииств^ належдфдго пофлд^кти и ок/лкилх, гаки> епископсткд не желдстх но к& л1онастир'к н Л10лчан'|и адтишЈе ское илгкти из» вол^јтх. То се ставља у нарочити заиисник као што се у истом наводи — да се не би нашао когод од духовних или мирских једноверника, који ће мислити да је презрен или ив другогразлогаданијекандидован и изабран. Под тим записником потписан је митрополит Мојсије и пет епископа. И заиста нађоше се и поп, и ако не баш тако стар и не Бог зна какав народњак, и мирски једноверници ! Гле како познаваху род свој! Они су кроз многа деценија у напред бацили проницајни поглед у душу своје праунучади, и видели су ту ону бољку нашу, * Неки нашп новинари ни ноктом не загребав у науку о црквеној прошдости у нашем народу и' човечанству у опће, држе да и без тога могу разтмети значај и задатак цркве и да су и без умне дисциплине, која се постиже проучавањем историје, кадри реформовати установу. Али они то несу кадри учинити на корист саде установе и народа, ком је та установа потребна, него су кадри извести потресе и пометњу као свако, ко се лаћа иосла, ком није вичан. Па бар кад хоће на историју да се позову, кад хоће историјско правшга оружјем да оперирају, да мало боље преврну листове црквено историјске науке. Или зар српски публициста, који без екрупула, смело и поуздано води реч у име народа и сматра се за било народио, да нема ни ночетнике спреме из науке о нашој новијој прошлости, да не зна пи онолико о оцу наше исторпје Јовану Рајнћу, колико зна један долњогнмназијста? За то и јесте наша црквена политнка без историјске мотпвације, политика срца, неодрефених политичких смерова, средство за личну амбицију и користи иојединаца, а није зидање на сигурном историјском основу. Наши црквени политичари разних праваца пате од те слабостп и за то наша радња у многом налик је на зидање вавилонске куле.

злоћу и злурадост, која с насладом зло тражи и нретпоставља опачину и где је нема, а ми не ћемо да проучимо њихове врлине и користимо се познавањем своје прошлости, не ћемо ништа зло да заборавимо и ништа добро да научимо. Јест, Рајић је петнаест пута нуђен митром, али је се не хтеде примити, а његови недостојни наследници траже петнаест стрампутица, да дођу до ње и задају иетнаест рана матери својој цркви и петнаест јада наносе роду свом! А кога мисли стари ноп под оним другим најславнијим нашим љ.удима, који уз Ра-јића кривицом синода наших не дођоше до митре? Да ли можда мисли онога Симеона Христијана, или као што у записницнма синодскпм стоји Симеона Христину, кога са наученоети толико хвалише официри нотиске милиције н поглавари сегедински и иреиоручиваху га царици Мар. Терезији да га пменује за еиискоиа темишварског, а о ком Гаврмо Витковић, свагда готов да ружи и оцрњује јерархију, у 36 Гласнику пише, да је био Рус, који је свршио науке у Штокхолму као што се види из натииса на споменику, који му подигоше Будимци из великог иоштовања и који је умро као архимандрит, јер је био „бечкој влади и поглаварима правосл. цркве у Аустрији зазоран као човек од науке и љубимац народнп; за њих су добри били тамбураши и идиоте" (мисли Витковић ту Јована г Бор|евића, за кога официри потиске милиције наводе, да је био син неког карловачког тамбураша). Не знамо о том Симеону више, него што се налази о њему међу синодалијама у овдашњој архиви. Знамо да је тога руског калуђера са несловенскпм именом из Русије 6 јуна 1747 позвао овдашњи наш синод (био је у то доба у Русији) да повуче увреде патријарху Арсенију IV. писмено нанесене, иначе ће му по канонима судити, Дошло је синоду до знања, да против његове власти, власти патријарха и епископа усмено и пиемено јад свој бљује. Ако је прави монах, за каква се издаје, далеко је од монашког обета и д)'жне смирености. Или можда не признаје, да је иод влашћу овог иего руског синода, који и они (овдашњи епископи) поштују. Али пошто се находи (стално) у овим крајевима, где по иривилегијама овдашњи синод има јуриедикцију, синод ће му судити и од Величанства тражити асистенцију, да се пресуда изведе. Његово је монаштво сумњиво, јер се не зна