Srpski sion

С тр . 270.

„СРПСКИ СИОН."

БР. 16.

ее, као што -је иозиато, на уредбама сабора од год. 1864—5., који је IX. зак. чланком од год. 1868. накнадно узакоњен, даље нн некојим уредбама еабора од год. 1870. и 1871., и па еаборском устројству од год. 1874., које је највишим решењем од 14. маја 1875. иотврђено. До највише нотврде тога устројства врло је тешко ишло са организаторним радом; али кад је то устројство, и ако с многим октројкама, од највишег места потврђено било, онда се српски народ надао, да је тим потврђеним саборским устројством, ако ншпта друго, а оно бар задобио сигуран законит основ за даљи успешан рад. Но у тој се нади српски народ јако преварио. У IX. законском чланку од 1868. установл>ено је, да се наиш сабори пмају периодично састајати, а у овоме, од највишег места санкционисаном устројству, одређена је та периодичност изближе, наиме, изречено је, да се сабор има реловно сваке треће године састајати. Па одмах први сабор носле тог санкционисаног устројства није се састао у законито време, него тек 1879^ дакле после четир године, а доцније, све до данашњег даиа, то је још много неуредније ишло; и тако бадава имамо санкционисано устројство кад се то не одржава. Чим се први сабор поеле потврде устројства год. 1879. састао, он је одмах најозбиљније ириступио организаторном раду, те је израдио већи и главнији део потребних уредаба, на је за тај свој рад из уста краљ. комесара и највише признање добио, а одложен је до пролећа, да свој организаторни рад доврши. Но одмах иосле разлаза еабора настуни у нашој цркни, пензионовањем патријарха, изнимно стањс, продужење рада саборског се не донусти, и толиким трудом израђене органнзаторне уредбе лежале су у министарству нерешене пуних једанаест годииа, а после су год. 1890. враћене иатраг, да се употребе као материјал за нови рад. Та је иста судба постигла и друге уредбе које су доцније сабори установили и на највишу нотврду подносили. Тако је на сабору г 1885. ноново израђена, односно према учињеним примедбама у неколико преиначепа уредба о избору митрополита-патријарха , те је поднесеиа високој влади радн пздејствовања највпше потврде. Но ма да је то једна од нзјважпијих оргаиизационих уредаба, п ма да би се највишом потврдом исте умирио српски народ п стекао новерења у то, да ће и код нас једном завладати редовно

законито стање, инак ,је и та уредба год. 1890. враћена натраг без потврде и без икакве примедбе. Исто је то било и еа још многим другим оператима наших сабора, да и не сномињем оне многе уредбе еабора наишх од год. 1870. и 1871., које су сличне судбе биле. Оабори су наши дакле годинама ревносно радили иа органи.зацији наше народно-црквене автономије, установљавали су вшне пута све нотребне организиторне уредбе и нодносили их на највишу иотврду; али од свега тога рада њихова није било довољно усиеха зато, што влада није хтела да израђене уредбе подноси највишем месту на одобрење. Па еабору од год. 1892. покушало се, да се одстуни од пређашњег начипа, ио ком се градиле иоједине уредбе, него да се установи једна једноставна уредба или устав за све гране наше иародио црквене автономије. Ја сам најпре био нротиван грађењу таког једноставпог устава, јер еам држао, да се у данашњим приликама то неда извести; али сам напослетку пристао да се нокуша, па ево се иоказало да заиста тако не иде. Међугим будући сабор ће имати да реши, да-ли ће то још једном иокушати, или ће се вратити на иређашњи начин грађења поједииих уредаба, јер то је чисто ствар иашег сабора. Пошто сам изређао тако узроке, који су по мом мњењу до сада сметали уредном развитку наше автономије и усиешном организаторном раду сабора, нрелазим иа иитање, које је преузвишени г. министар-председник ставио, наиме на то: да-ли има изгледа за усиешан рад сабора, и по томе, да-ли би требало да се исти сазове. Преузвишени г. минпстре-иредседнпче ! 0 том, да наш народно-црквени сабор треба безуеловно и што скорије да се еазове, ми смо Срби сви једног мишљења. Закоиом је установљено да се наш сабор иериодично има састајати, а у саборском уетројству, потврђеном год. 1875., одређено је, да то има бити редовно сваке треће године. По том је дакле нуждан сазив сабора већ и самоз а. то, да се изврши законска одредба. Јер носледњи наш сабор био је еазван 1890., и по саборском устројетву требали су нови избори бити још 1893., а ми емо ево већ у 1896., кад су требали већ и други избори бити. Ми досад, од кад је нотврђено еаборско устројетво, још никад нисмо имали сабора у редовно законито време, а то би нужно било већ п за то, да наш народ добгуе поверења у то^ да се у нашим авто-