Srpski sion

Б р . 18

„ОРПСКИ С ИОН ."

стр . 301.

у Риму о Уекрруј ебеДоче^В пред IIијем IX о својој преданости и иоштовању према њему, рекоше: Те 1осј[иеп1е, Рекит ажИтив, Те (1есегпепЈе, С1|П81о ' ођЈетрегатиз. 2 Ппје IX је не само примао те поздраве с наклшошћу, него је и сам мислпо и судио у истом духу. У његовим се представама Христос и папа потнуно сливалп и носгајали једно исто, и он је, ирпмењујући на своју личност речп Христове, без колебања једном рекао о себп самом: Ја сам пут, пстина и живот. 3 Таково изједначење Хрпста и његова иамесника у Рпму вређа здрав разум и бунп религијозни осећај Стога се не треба чудити, што на теорије паписта нападоше са свију страна. Тако су протестантп стављали питање: „где нема Христа?" и сами одговарали на њега: „Христа нема у Риму, јер је тамо Његов намесник 1 '- 4 Први утпсак тога питања и његовог решења јест, да нам та ствар изгледа као накосно и подругљивб иемевање, сасвим неумесно у озбиљној богословској нолемпци. Али у истини протестанти се не ругају, него само нредају суштину оних апсурдних доктрина, којима ромапистн, можемо рећи, гоне Бога из света, да би отворили простора папском апсолутизму, Јанус је указао на другу страну напистичких теорија, опазив, да оне директно воде до закључка, да је папа ваплоћење Божанства. 5 Нема еумње, да и у томе изразу има ироније. Али опет и овде .је пронија резултат разумног схватања саме суппине ултрамонтанског учења, а не подругивања. И то, што је Јанусу изгледало као саврпгени апсурдум, паписте су саме истављали као истпну, која иде у састав њихове теорије, раеправл,ајући о тројаком ваплоћењу Бога: у Хрпсту, у евхаристији и у напи. 1 Најиосле папистама еу доказивали, да се нз њпховог учења по логичној неопходности јавља питање, нема ли иапа нрава, да му се верни клањају. Пптање колико 2 ПнсЗ. 88 497, 498. У 1'појој непоеродној конструкцији и граматичном облику то обрићање епискона на иапу може изгаедати нејасно, јер се из наведених речи не види, у каквом се логичком саодношају нчлазе посланице и закључци, 1пто су у њима. Али тек што се подразумевало у речима епиекмм, то је јасчо исказано у СЈ\-Ц1а СаИо11са, која рсче: „кад папа мисли, то у њему мисли Бог". 11)1(1. 8. 503. 3 11)1(1. 8. 498. 4 На§е. Нав(Ишсћ <1ег Рго1е81аи418с11еп Ро1еп)1к ^е^еп (Не г<П1 пнс!I каОкЈНасће К1гсће. 5. Аи(I 1/еЈр71^. 1891. 8. 185. 3 Јапи«. Рег Рара! ип(1 (Јав СопсП. 8. 43. 311е1)зи1с^. 18>>9. 1 Православнми Собес4дникт>. 1870. Април, стр. 374.

чудно, толико и у самој својој ОСНОВИ а,псурдн6. Па ипак се ватрени ревнител>и папизма не збунише њим него чак и одговорише на њега у позитивном емислу. Р Гаћег, наппсавши 1860 г. спецп јалан чланак „Уои с1ег АиДасћ! гпт Рар8(;е" долази ту до таковог резултата : „Клањање иапп чини битни део хришћанског благочашћа, неопходни елеменат хришћанске светости". 2 Истих се назора држп и УегпИо!, који у своме делу „Ићшоп Нћега1е", 1866., истоветује расиетог у Јерусалиму с распетим у Риму и обојици се обраћа с једнаким речима — „ја верујем у тебе, ја се молим теби". 3 0 том, у каквим се конкретним облицпма исказивала иапоманија код Уеш11о1-а и других поклоника намесника Христовог у Риму, можемо судити по изобличавањима епиекопа Дипанлуа, ко.ји је, као еиископ француеке цркве, сматрао за своју дужност, да се бори с ултармонтанским фанатизмом, у колнко је то било за њега мог) ? ће. Дипанлу кори Ве .Ђоа за то, што он назива папу не иросто Сином Божјим (као што се сви Хрпнгћанп могу називати чеда Божја); него Снном Божјим у специјалном смислу, као што се назива Госиод И. Христое. А о другима је Дипанлу писао, да су онп место из посланице Јеврејима УП, 26 : таков и мора бити у нас првосвештеник, свет, без зла, невин, одвојен од грешника и узвишен впше небеса, — придавали иапи Пију IX. А други су, ио речима Дипанлуа, ставплн у латинским химнама место речи Бог пме папино — Пије; те су тако место Бога призивали Иија деветог; а- за погдекојег човека је 11иј иредотављао његовог Бога на земљп, •—• тако да кличе, обраћајућн се Пију IX : ово је мој Бог и прославићу га, Бог оца . мога и возвеличаћу га. 4 Из свега. реченог излази, да није без основа, што окривљују романиете у идолопоклонству. У ултрамонтанским доктринама одиста постоји етруја наганизма. Али разгледање папистичких теорија показује. да паганизам чини у католицизму нојаву не нрвобитну, него изведену. Несумњпво стога, што је паиство никло и развило се на зе^љишту староримских традпција. Али је стари Рим оставио напи у наслеђе тек тенденцнју господства над еветом, и развиће. ултрамонтанства с његовим особинама и крајностима не сме се тако тума-

2 ГпеЛпсћ. Ое«сћ1сћ!е <1е8 у'а Мк«п»^3,., ' ш

3 11)1 (1. 8. 500. 4 ша. 8. 504.

о/

/

\

а. /, 4 ' • 1М§

.\