Srpski sion

С тр . 346.

„СРПСКИ СИОН. и

Б р . 2'

аабуне. Хотимично пак ако би позната човјека на иснит стављали, цијело село би вас осудило. Но можда ви сви не разумијете добро тај примјер из граничарског патролског живота. Зато ћу вам навести још који. Дође човјек њеки и приповиједа вам њешто. Ако вам је тзнато оно, што вам он приповиједа" ви ћете приповиједању његову вјеровати и не ћете се противити казивању његову, јер знаше, да је истина. Но може се догодити, да вам она ствар, о којој вам тај човјек говори, није баит ни најмање позната, а ви ипак да му вјерујеше и никаква даљег доказа од њега да не тражите. То' бива онда, кад вам о непознатим стварима говори човјек, за којега знате, да је досшојан иовјерења и да је човјек, који не ће као о истини говорити о оном, о чему се није најприје потиуно увјерио. И кад би ви од таквот човјека захтијевали, да вам даде доказа за истинитост својих ријечи, то је сигурно, да то не би било ираво ни њему, ни другим људима. Сви би вас корили што не вјерујете човјеку. ком вјеровати треба. Или овај иримјер да вам наведем. Познајете њеког човјека бапг добро и знате, да је он човјек од ријечи. И дође тај човјек, иа вам рече: дај ми копању брашна, чим самељем вратићу ти. Зар не, ви ћете му дати. Но кад би тај човјек још вам рекао, да ће за вашу већу сигурност и за боље вјеровање обећању његовом о новраћању, оставити вам у залогу сикиру своју, или друго што, то знам, да ви не би ту залогу примили. ТТТта више, вас би вријеђало, да тај човјек, којему толико вјерујете о вама мисли, да би ви могли посумњати у ријсч његову. Ви му вјерууете , и то је доста. А да се њешто избезумите, па да од тог човјека, о којем сви знају, да ће нрије своју изгубити главу, но што ће задану ријеч своју погазити, у таквом случају залогу какву тражите, зар мислите, да му не би на вас жао било и поштени свијет зар вас не би осуђивао и рекао вам, да нијесте лијеио радили?! На јо.ш да вас сјетим и овога. Осим тога што ви вјерујете у оно што знате, осим тога што ви вјерујете оном кога нознајете и оном, који истину љуби и ријеч

своју држи, знам још да вн врло радо и мпого вјерујете сваком, кога иошшујеше и љубише , те чим њекога с неповјерењем сретнете, одмах му тијем дајете иа знање, да га и не цијените много, или да сте га било ма с којег разлога престали цијенити, штовати, или љубити. С друге нак стране зиам и то, да ви ни мало не одобравате перазложито пеновјерење спрам оиијех, који су код вас у штовању и љубави Ви се бојите, да би новриједили оно штовање или љубав ону, коју спрам човјека осјећате, кад би онога, кога штујете или љубите срели са неповјерењем и рекли му: вјероваћи ти, али дај ми најприје доказ, или иокажи ми биљег какав, или дај ми залогу какву! Но нека је сада доста примјера и разлагања, на да разгледамо, што видимо у свему томе, што смо досад говорили и наводили. Из досад наведеног видимо то, да ви не тражите за боље своје увјерење никаква даљег доказа, знака, биљега , или залога од опога коме вјерујете, или за кога држите, да вјеру вашу заслужује. Ви иризнајеше и иримаше као истину оно, што вам рече онај, у кога иовјерења имате, кога иошшујете, или љубите. Исказе такве и исказе таква човјека ирихваКаше без сумњичења. Свему што вам он рече, вјерујете ви, јер њему вјерујете. Видимо даље из досад наведепог и то, да ви не држите за доброг човјека онога, који не би вјероеао човјеку, којему вјероваши треба. Неповјерљиво ноступање ондје, гдје томе мјеста није, сматрате ви за уврједу, за њешто, што није лијеио, ни л,удско и осуђујете то и на себи и на другима. Једном ријечи, из свега наведеног види се врло лијеио и чисто, како ви високо цијените вјеру и иовјерење у другога и у себе увијек, кад је томе прилика. Тако ви држите и тако ви поступате један спрам другога, кад се у животу сретате с људима познатим и иепознатим, поштеним, и лукавим, онима које волите и онима које не волите. То ваше таково постуиање и то ваше велико уважавање вјере и иовјерења, може се само одобритп и похвалити. Оно свје-