Srpski sion

С тр . 580.

„СРИСКИ СИОН."

Бр. Вб.

весној држави, ако је рад да постигне своје одређеље, као човек и као Хришћанин, то је тако јасно, да је заиста за дивно чудо, како сунротни назори извесних надри филосоФа, чије је, но друштво и Хришћанство опасно, настојање нарочито у садашњости врло живо, ири ладном и логичном размишљаљу могу да нађу својих присталица и иоборника. Је ли пак човек по вољи самога Творда у истини социјално т ј. иа заједницу с другим људима упућено биће, да би усамљен, и физично и душевно се запустио и закржљавио, те остао уједно без заштите и сигурности својих нрава и имања, своје личне безбедности; а држава није баш ништа друго него друштво, које везују одређени, заједнички закони и уредбе за обрану, за међусобно очување својих права и добра, за унапређење свога зе маљског благостања. Немогуће је са свим, да ови индивидуи, сједињени у једну државну заједницу, имају сви једнако ираво и моћ, иначе би постигнуће циља једне државе ностало са свим илузорно; да шта више, као у сваком здравом организму тако и у држави мора бити власти и иокорности, односно оних, који управљају и који слушају, да ова власт мора устунити својим потчињенима у оној мери ирава и слободе, у колико то допушта сам циљ јавне безбедности и добра једие државне целине, то се већ но себи разуме, те је тако јасно, да је за то излишно свако доказивање и да се човек мора дивити томе, кад једно разумно одарено створење може заступати и проповедати политички космополитизам, ту највећу неправду, коју чини ностојећи друштвени поредак новорођепом грађанину, па било да се ои већ у извесној државној заједници родио. Отуд излази као даљи природни узор обвезе за очување и неговање љубави према отачбини, дужна захвалност држави. баш нарочито у срцу хришћанском, за ону добит и доброчинства, што од ње прима и ужива. Је ли црква позвана на то, да као верна и брижна мати своје деце ирибави вернима духовна блага благодати божје, милости и освећења и тако да их ириведе њиховом надземаљском опредељењу, исто је тако циљ једне државе, да унапређује

земаљско добро својих суграђана, да штити и брани живот, имање. ираво и слободу њихову против унутарњих и спол»ашњих непријатеља, да омогућује пеговање н развитак религијозних и духовних интереса у својих поданика. И зар онда да не буде срце једног држављанипа испуњепо захвалношћу према држави, зар да не цени високо авторитет државпе власти и вољио се не покорава целисходним законима и уредбама државиим, зар да не указује неку особиту меру иривржености и љубави према земље-господару и суграђанима, које је сјединила државна заједпица? Свеонћи закон љубавњ као што га већ Хришћанство прописује, да љубимо све људе, томе се ни најмање не противи; јер овај закон никако нам не забрањује, да извесна лица, која нам ближе стоје због пријатељства, сродства, доброчинства или због ипаче дру гих којих разлога, л.убимо у особгтој мери и да њима у једнаким приликама пашу помоћ у већој мери указујемо него туђииу. Осим ових чисто нриродних разлога упућује Хришћанина па л,убав према отачбини још и изричпа заиовест божја те је ова дужност и тиме шзитивна. Изрично учи откровење у ногледу божанског иорекла држава и свих власти, које год постоје за постигнуће државиог циља те тражи послушност и покорност земаљској власти. Ћ Нема власти, да пије од Бога" ■— пише св. апостол у својој посланици к Римљанима, — „а што су власти, од Бога су иостављене '; 1 „не би имао никакве власти надамном — велв Господ при нреслушању ноглавици земље понтијскоме Иилату „кад ти не би било дано одозго ", а на другом месту вели о себи сам Бог; ,,//омоЛу мене владају /сраљевн, госиодаре кнежеви и силни деле правду' 1 . 2 А ум, без икаквих предрасуда и нредубеђења, који је остао са свим незаражен од стране материјалистичке и сензуалистичке ФилозоФије новијег и најновијег доба са свим је дошао до истога регултата; с пуним се правом на то указује и тврди, да је већ ириродна, неосиорива иотреба човека, још од почетка бића његова довела на то, да стуни у заједницу с осталим људма и да ради међусобног исиомагања створи баш оно орган-