Srpski sion

С тр . 792.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 48.

и крв своју цролевали; да ћемо пазити народ свој и учити га само ономе, што је добро и корисно; ,да ћемо сву своју снагу —- а нод мудром уиравом и покровитељством св. Патријарха нашега Георгија — уложити на то, да одржимо овај остатак народа нашега на мртвој стражи Српства, ца га одржимо и унанредимо. Тако ћемо се најбоље одужити блаженој сени свога доброга Архипастира Јеремије, с којим се данас за навек нраштамо, коме нека Бог свемогући да рајско насеље: „ид-кже н'кстк еолФзнк , нн печалк, ни коздк1\ашс, но жизнк ЕЈЗКОНЕЧНЛА " Вечиа Ти памјат добри Архинастиру наш Јеремија! Проповед о молитви* Као што је мајци пуно срце кад су јој деца на окупу; као што сија око родитељско кад погледа децу, с којом се поносити може; тако се радују и храмови Божји кад су пуни деце Божје; тако се радује и мајка наша св. црква нравославна, кад јој се деца одазову позиву мајчиноме — Богу на молитву. У таквој радости као да и звона храмова Божјих веселије звоне, као да и песма радоспије у њима одјекује, иа и сама воштаница као да онда лепше трепти у њима. Таком радошћу исиуњен је данас и овнј дом Божји. Јер ми се, ево, одазвасмо нозиву мајке наше цркве. Дођосмо у овај дом Божји. Дођосмо, да нрославимо светли иразник Бо1'ородични, и милу Славу овога храма. Дођосмо, да се Богу иомолимо и пауком цркве своје ноучимо. Да се Богу помолимо! 0 како је слатка и сама та реч: Богу се помолити. А како је тек „једипици" нашуј, души нашој, која је „жедиа Бога", — како је, њој тек слатка: сама молитва! И ми се Богу помолисмо. Како је ко умео и како је коме требало. Је ли тако, мила браћо ? Тако је. Јер не смем ни помислити, да је ма ко од вас цело ово време, од како смо у овом дому Божјем, пронустио, тек да је овде, или ради чега другог, а да *Говорио ју протојереј Јован ЈеремиЛ у горњој цркви карловачкој на дан Славе јој н св. Воведеннја ове године.

се Богу помолио није. Јер, зар има међу вама душе, која пе би имала по пешто да моли од Бога; или има, можда, душе, која ие би умела своју молитву исказати? Ни једно, ии друго ие могу претпоставити. Сваки од нас по нешто, а сви заједпо за живот и здравље, своје и својих, имамо се молити Богу; јер зар нису дани и године наше у рукама ГБеговим ? Свакога од нас душа има по иешто да каже Богу, јер души нашој колевка је небо, она небу тежи, тежи извору своме, с Богом да се разговара, А иобожан разговор душе наше с Богом само је у молитви, а молитви њеној најмилије место и време је баш у дому Божјем. А за молитву душа човекова увек пађе речи; јер од сувишка у срцу уста наша говоре, и без књиге на изуст. За молитву душа увек има речи; никад без њих није. Као шго туга није без уздисаја, нити радост без весела срца; као што љубав мајчина није без пољупца, ни брига родитељска без љубави; као што небо није без сунца, ни сунце без светлости и топлоте: тако ни душа човекова није и не може бити без молитве, ни молитва без својих речи. Кад би се душа наша у скромности својој и устручавала, или кад у двоумици грешности иаше не би смела, иодићи Богу молитву жеља својих, она би морала Оцу небескоме проговорити молитву исновести и кајања свога Морала би проговорити Творцу и Госиоду своме молитву благодарности; или би Свевишњем Богу и ГБеговом вечном Промислу проиевала молитву хвале и славе. Јер куд нам око иогледи и ум смаши, свуда је милост и доброта ГБегова; свуда премудрост и свемогућност. Окоек> держлко10 Он содецжитх ткарх и скоилпј пролшсло/их строитх лпрх. И зато ГБему трипфбтх о\|\инк1а кса СПЛК1; ГБему поетх солнце, ГБега сллкитх л8нл. „Небеса исповедају славу Божју и дела руку ГБегових гласи свод пебески. Дан дану казује и ноћ ноћи јавља. Нема језика нити има говора, где се не би чуо глас њихов", А душа човекова? Зар она једина да ћути и да не слави Бога ? ! Душа човекова,