Srpski sion

(Ј тр. 8 ()б

В р . 4<>

можемо се ми снокојно наслађавати, јер ми сваки дан умиремо и смрти подлежимо, и но речима апостола: „као овце које су за клаше" (Римљ. 8, 36), свагда јесмо и остајемо. Дијонисије, Тираиин Оиракуски, имао јеједнога друга свога, по имену Дамокла, који га је за најсрећнијега човека сматрао и срећи љеговој завидео. Но ои, да би га о противном уверио, и ноказао, како је често бедан и јадан живот владараједпога, посадио га је на једну златну столицу изнео је пред њега богато постављепу триезу, просуо је пред очи његове множину злата, сребра и драгога камеља и зановедио је, да га слуге и слушкиње послужују. Једном речи: није ништа пропустио, што год би на задовољаваше жеља шего* вих нослужити могло. Но међу тим је над главом шеговом на једном копчићу обесио голи мач. Тада му је говорио: радуј се Дамокле! Ти сад све код себе имаш; што год ти срце твојежели! Ти си сад по твоме изобиљу други Дијонисије! Но Дамокл обливен сузама одговори своме цару: г смилуј се, милостиви госнодару, и ослободи ме од толике среће и блажен ства; смилуј се, те ми откажи толику милост твоју и дозволи ми, да устанем са злагнога седишта Не могу ја задовољан бити, ма и круну твоју на своју главу метнуо, кад гледам где ми над главом на једном копчићу привезан мач виси." Ето, како је тада о своме сташу Дамокл расуђивао! Но зар ми не видимо, да и по • сред свију весеља, забава и наслада наших, као што сам већ напоменуо, — свагда над главама нашим виси мач смртни? А виси на тако танкоме кончићу, да се свакога часа и минута откинути и живот наш нокосити може. И какво је то бедио и јадно сгање! Какав је то жалосни и плачевни живот! То доиста није живот, но само смрт; и кад би ми о томе дубље расудили, то би се уверили, да. је боље и умрети него тако јадап и бедап живот ироводити, те би се заједно са пророком Богу молили, да што пре изведе душу нашу из плачевне тамнице ове. Но нека би Бог учинио, да ми никада не умиремо, то ипак зар ми не би дужни

били да иштемо и тражимо онога бољега и вечпога живота. Зар би ми могли задовољити се са овим миогобедпим земаљским животом, у коме нас: беде, напасти, туге и јади, глад и жеђ, зној и мраз, и још многа друга различита зла кише и муче. Доиста, јонЈ би нам овај живот, који никада краја имао не би, далеко беднији и јаднији био. Благодаримо Ти Творче наш ! што си но премудроме промислу Твоме, тако наредио, да се ово земаљско живоваше наше у безконачност не нродужује ! 0 када то не би тако било, то какву би тада утеху имали: слепи, глуви и хроми, а какву на вечно сужашство осуђеии ? Какву би утеху имали: сиротаии, гоњени, ирезрепи и оклеветани? Како би се пак утешили и сами богати, силни и знаменити људи, који тако исто, као и они бедни и сиромашни, уздишу под теретом различитих брига и трудова својих ? То, што ја кажем иотврђује у својој беседи и св. Амвросије са овим речима: овај земаљски живот толиких је зала испушен, да кад се са смрћу сравни, то она није онда казиа; а из тога се види, да је Бог живот овај нарочито за то кратким учинио, да се беде и јади света овога, — кад не могу срећом а оно бар краткоћом временога живота овога нрекрате. Но узмемо ли пак за пример човека, као што је Поликрат био, коме се за целога живота шегова никакво зло догодило није; то ипак сасвим смело тврдити можемо да и таком човеку живот овај, ма кад, досадап постати мора. Ми у повесници читамо: како је Дијоклецијан, из сонстеног нобуђења, царски престо и велељепност његову оставио, те је обичан живот изабрао. Тако је и Перикле, иоглавар Атински, напустио власт и досто.анство своје, те се повукао у једаи удаљеии малепи дворац, на коме је ово написано било: „ја сам пристаниште нашао; надо и срећо нраштајте"! Тако су исто и многи други чинили. А зашто ? Зато што је ова земаљска срећа врло ироменљива, а да не спомишемо још и то, што је оиа још при томе свагда са иеком бедом и јадом скопчапа. Као што и свети Августин говори: у свакој души овде на земљи налазе се два мучитеља,