Srpski sion

В р . 49.

„0Р1КЖИ СИОН."

С тр . 807

који љу наизменце муче, а то су: страх и јад. Кад нам је зло и у беду невидовпу упадамо, онда се јадамо; а кад нам је дооро. опда се бојимо, да исто ие изгубимо. А на другоме пак месту говори свети Августин ово: свако благо и уживање земаљско јесте казна за саму жељу нашу, јер због самих блага ових силно се мучи дух наш, који кад се у иста уживи, то онда заборавља и презире дароваоца свију блага — Бога. Видите, дакле, православни Хришћани, како ми у овом земаљском животу врло чесго обман.епи бивамо. У један мах падамо се, као и бедни онај лађар, да смо мир, тишииу и одмор задобили; али у самој ствари ништа тврдо, сигурно н постојано наш.ш нисмо. Имајте свагда на уму, да ми овде на земљи нисмо па тврдом и постбјапом пристаништу, него да смо се иа једиом таквом острву настанили, коме са свију страна изненадна пропаст и разрунгење прети. С тога не треба да се красотама овога света обмањујемо него треба да једно сигурно пристаниште потражимо, где би од свију злих удеса и беда ослобођени били. А таково је пристаниште онај блажени и вечни живот, о коме и овај законик у данашњем св. Јеванђељу Христу Снаситељу своју жељу са овим речима изражава. „Учитељу! Шта ћу чинити да добијем живот вечни"? Овај живот на небу за то је вечан што у пределе његове смрт не доспева нити пак блага његова, — као блага света | овога, — трулежу и пропадљивости иодлеже. Но све, што год је тамо; јесте постојано и пеизменљиво. Онима, који у овај живот ступе, — по речима светога Јована Богослова; „Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће битп више, ни илача, ни вике, ни болести; јер прво прође" (Откр. 21. 4). А пророк Исаија истима вели ово: „очи твоје нека виде Јерусалим, мирни стан, шатор, који се не ће одпети, коме се коље пе ће нигда номерити, и ни једно му се уже ие ће откинути (Ис. 33. 20) Сви, дакле, који у томе жићу вечноме обитавали буду имаће толика и такова изобиља, да се величина њихова ни умом појмити, нити иак

језиком описати може. Као што о томе и апостол Павле сведочи кад говори „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку пе дође. оно уготова Бог онима, који Га љубе - ' (I Кор. 2. 9.) Тамо нема ни у чему педостатка и оскудице; све гато год се зажелити може, тамо се припремљено налази; а све пак што год се тамо налази, то је све такво. чему се никакве мере или границе постављати не могу. Ако би ко год хтео да има у уму своме, ма и мали неки појам о блаженству томе, то нека замисли да му је и једна само капљица сладости вечнога живота иа језик његов канула, те ће му одмах сва блага света овога свасвим одвратна и мрска постати. То је, доиста, апостол Павле и на самоме себи искусио, те кад је до тре ћега неба преузнесен био где је неисказане красоте онога невечерњега света видео; то од тога доба красоте н блага земаљска никако ни гледати није могао, него је силно желео, да се тело његово од окова својих разреши, како би што нре иостао учасником онога показаног му иебеснога и вечног блаженства. Напослетку онај живот јесте једини, који је безкопачну глад душе наше уталожити кадар, по оним речима цара и пророка Давида; „а ја ћу у правди гледати лице Твоје; кад се пробудим, бићу сит од прилике Твоје" (пс. 17. 15.) И ова ситост тако је пријатна и мила, да се човек ње никада коначпо наситити I не може. Као што нам и Дух свети кроз Исуса Сирахова вели; ад 8 цпи / иа ецн изалчВтх, н ШкмрТп кжджд З тса ", (Сирах 24,) а то је: оии који ме једу никада не ће у њима жеља престати, да се те иајсветије и божанствене хране пасите. И по томе, дакле, иравославни Хришћани, дужни смо дан и ноћ само о томе размиптљати, како би се онога преблаженога живота удостојити могли, јер смо ми особито на ту цељ од Бога и саздани. Нека нико пе мисли да пас је-Бог за то створио, да се овога света само наслађавамо. 0 кад би то било, то онда не би само нрема пама велика милост Божја указивана била; и какву би ми онда у томе случају имали насладу, која би се од на-