Srpski sion

Б р . 51.

ит1*. оч! i.

Еако извршава наш народ ову прву црквену заповјед? Одговор је кратак: „врло немарно!" Наш народ полази св. богослужења врло ријетко. Имамо парохија са 800 душа и са 3000 душа, те ћемо видјети нразнину у цркви и у оној иарохији са 800 душа, кано и у оној са 3000 душа •— једнаку. Тек на велике правнике цркве се иапуне, али и тада народ није заступљен у њима оним бројем, који одговара броју душа парохије. У. недјељне дане обично су празне. Осим ђака ми и немачо редовитих црквара. А зашто? за то, што наш народ није још еасвим упућен у своје религијозне дужности и није у њима дисциилинисан. Он се иревише држи својих обичаја и навика, с којвма ,су спојене многе предрасуде. И ове обичаје и навике тако је увукао у свој живот, да по њима схваћа и дух своје цркве. Истина наша св. православна цркване руши народних обичаја, него их је прелила духом својим, а неке и освештала, али прилике, у којима се наш православни српски народ налазио и налази нијесу допуштале, да он схвати тога истинитога духа хрнстијанске православне цркве И за то није ни могао да се сасвим отресе својих вјековних навика и предрасуда, него је према њима удешавао и испуњавање многих христијанских и црквених дужности. Многе нримјере за доказ овога, што рекох, могао бих навести, али јер се за ово нште друга расправа, ја их не навађам. Помињем само младе недјеље, задушнице, нокладе и светковање не заиовједних празника. У младе недјеље многи народни обичаји добивају своју вредно.ст; у те недјеље ето нешто више и жена у цркву. Мање више свака ти та жена има да изврши неку врачку своју, а која се мора код цркве испунити. Једна је тако далеко ишла —■ а то за цијело није прва да је и са св. нричести врачала, а звонар јој је помагао. А врачала је за то, да не може остати носећа. У очи задушница сам својим очима видјео једну парохијанку гдје око цркве обилази и врача. На покладе жене неће у цркву; веле, да тај дан иду у цркву само оне, које су вјештице. А зар нам нијесу познати и они обичаји светковања огњене Марије и т. д. док у недјељу „бога молећи" купе сијено, ваде лук, возе жито, пду на пазар и т. д. Ово све мало примјера служе нам за доказ,

да у вршењу религијозних дисциилина у нашега народа превлађује обичајни моменат. Како видимо, има дана но народном сујеверју када треба ићи у цркву ради врачања; има дана, када иду само вјештице, има чак и таквих, у које се не ириличи дјевојкама. нћи у цркву и т.'д., али се заборављају они дани, које одређује црквена заповјед. И то нам јасно говори, да народ није уиућен у своје религијозне дужности. Истина свештенство, а и држава чак, раде сада школом код дјеце, да нове нараштаје одврате од утјецаја народних предрасуда и да их наведу на праву сгазу христијанскога и црквенога живота. И успјеси виде се, али су доста слаби. Државни закони помажу цркви, те приморавају школску дјецу на испуњавање прве црквене заповједи и на учење наука вјере и појања, али та дјеца кад одрасту не испуњују прве заповједи црквене, а наук вјере позаборављају. Кућни одгој надвлада школски и црквени, и дијете плива даље старом струјом. И за то је наш народ у испуњавању црквених дужности један и исти у нредјелима, гдје није било школа кано у предјелима, гдје су радиле школе. Могло би се помислити, да смо противни обичајима нашега народа. То нијесмо, ако они служе божанственом духу цркве лравославне и ако су њим преливени, празновјерицама глуиима пак јесмо. Обичајни утјецај не смије бити јачи од црквенога, и обичај треба и мора да служи духу цркве наше. А да то узбуде, ваља нам наш народ васиитати у духу наше цркве и те његове обичаје у колико се узети могу, узети само у помоћ. Да пак васпитање народа у духу наше вјере и црквених заиовједп и успјешно буде, ваља нам народну узданицу — омладину добро васпитати. ,На млађима свијет остаје." Како се младеж васпита, таква ће она и кад старија постане остати. Но није довољно обраћати пажњу само на васпитање школске младежи; него ваља васпитати и ону што остави школу. Свештеник и црква треба ову младеж, да прихвати свом љубављу, свом снагом и да ју не испушта с ока и из руку. Овдје треба да је усредоточен рад свештеников, ако се мисли на напредак. — Настаје сада питање: како ће свештеник да задржи младеж, која је престала полазити школу, у својој руци