Srpski sion

Стр. 76.

„СРПСКИ СИОН. ц

Бр. 5.

делу Русије, која је прозвана „Нова Србија," — местима, која су иаселили, наденули онаква имена, каква су носила и нсе још и данас она места, из којих су се иселили били, па међу осталим да су једном наденули и име Вараждин. Ова околност овлашћује нас, да тврдимо, да се је тада из Вараждина морало доста Срба иселити, дакле, да је Вараждин у то доба био пун Срба. 0 овом нас уверавају још и данас многа чисто српска презимена данашњих католичких становника ВараждинскиХ, чи.ји се прадедови, у време гоњења тог, у Вараждину задржаше, те се, било ради еиромаштва, било малодушности и страшљивости, норимише, као што су: Радаковић, Јован, Јанковић, Петровић и др С овим Србима из Вараждина иселила се и силна Србадија не само из најближе Вараждинске околице, него и из целог Вараждинског ђенералата у Русију, а биће вероватно, да је ова с Вараждинским Србима заједно населила Вараждин у Новој Србији. Број тих исељених Срба беше свакако врло голем, јер с&м предео у најближој околици Вараждинској, наиме између Лудбрега и Копривнице, беше у то време густо насељен Србима, што очито доказују чисто српска имена села, у којима они обитаваху, као: Суботица, Расиња, Цветковац, Колединци, Војводинци, Мартинићи, Кузминци, Буковац, Петровац* (данас св. Петар) и т. д. а и саме цркве у тој околици, које су махом олтаром на исток окренуте, које некад православне беху, а данас су римске. Доказују то и успомене на стара „влашка гробља," које данас у памети потомака тих, тада силом покатоличених Србаља, живу. А понајглавнији и живи сведок је томе и црква Мајке Божје Мучилске, која се налази у шуми с десне стране данашњег друма између Суботице и Копривнице, где су језуити у то кобно доба начинили били мучила, и на њима инквизиторски мучили православне Србе, који не хтеше, ни силом ни милом, да се изневере св православљу и пређу у латинство. У доба тога љутога гоњења отеше језуити богомољу ову од Срба (и данас је у римским рукама), а да би се * У Петровду као и у Леграду на утоку Муре у Драву постојаху, пре сеобе у Русију, православне парохије; данас у тим местима нема ниједне православне душе. Чујем, да се и данас у Петровачкој — данас римској цркви налави православна икона св. ап. Петра и Павла 113 оног доба,

утро траг на нечастива и безбожна дела језуитска, која су ту над јадним Србима извршили, прозваше ју језуити уместо мучилска, иод којим је иравим именом она околном српском народу од онда до данас позната, мочилском. Што Срба иза ове сеобе у Русију, оста у Вараждину, то се све, с малом и частном изнимком, порими, склапајући бракове е римокатоличким живљем. Пар породица, с одличном кућом Кировићевом на челу, одржаше се у православљу све док се не устроји нрва српска православна црквена ошптина у Вараждину. Велика је штета, што у Вараждину никад не беше сталнога српског нравославнога свештеника, који би у данима искушења стадо своје знао храбрити и соколити, и тако га Српству и православљу сачувао, него се је оно — удаљено од свог центрума Лепавине номало крњило и у католицизам, а с тим и у Хрватство, нретанало. Примера ради само, навешћу овде.један случај, па да се види, колико је Српство и православље изгубило тим крњењем православнога стада тога. Један од главних покретача, да се у Вараждину оснује црквена општина и озида српска православна црква, покојни бравар Косга Јанковић, узевши у оно време за жену римокатоликињу, мораде дати своја два сина крстити и васпитати у римокатоличкој вероисиовести. Један му је данас професор у гимназији Вараждинској, а други — римски пон у једној жуни близу Вараждина — у Јалжабети. Па и самог тога старог Косту, који, беше срцем и душом православни Србин, чак и њега нагонише римски попови Вараждински, а по заповести арцибискупа загребачког, да остави своју прадедовску веру православну, и да прими римску у часу, кад је ваљало, да му се син за римског свештеника носвети, јер да арцибискуп не смије рукоположити клирика рођена од оца шизматика! И то не беше тамо негде у средњем или бар у прошлом веку, него у овом просвећеном — XIX. веку и то пре 15 — 20 година. Али старац Коста прожман српским православљем, који већ дотле беше жртвовао зеницу ока свога — сав свој пород, — не хте нииошто и себе принети на жртву, но се одупре речима: „ако га неће арцибискуп запопити, хоће га патријарх карловачки, па нека буде српски поп!" Услед