Srpski sion

С тр 128

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 8

Ђурђа као заштитника и покровитеља храмовног, затим су се ређале звравице у зравље дара краља, бана, натријарха, владике Никанора, градског заступства, ктитора и приложника, владичина заступника и т. д. На сам дан освећења владика Никанор, руковођен, правом очинском љубављу према овом мезимчету свом — најмлађој цркви у епархији својој — овековечио је име своје у аналима цркве ове као велики ктитор њезин. Из скромних средстава својих утемељује он великодушну фундацију са главницом од 1000 фор. да, се из интереса те главнице издржава и поправља црквица ова. Ова се фундација састоји из једне „Земљишно-растеретне задужнице краљевина Хрватске и Славоније" датиране у Загребу 1. Новембра 1854. са бројем 1381. Мудро око владичино провидило је, да могу кад год наступити црни дневи за ову црквицу, да може кад год остати без својих чеда, или ако их и буде било, да их може притиснути неимаштина, те неће можда имати су чим ни своје богомоље оправити, па да не би харана зубом времена пала и пропала, осигурава јој опстанак њезин горњом фундацијом, чиме је до века обвезао црквену општину Вараждинску, да му име као великог фундатора црг;ве своје вечито с највећим пијететом спомиње и благосиља. Фундација ова уручена је епархијској конзисторији Накрачкој, и пошто јој од оснугка њезина није интерес крњен, нарасла је главница до данас до близу 2000 фор. Осим овога дара поздравио је владика славу освећења цркве овим топлим телеграмом: „Благословио вам Бог труд ваш и задужбину црквене општине ваше! Примите благослов и архијерејски поздрав мој! Никанор." Ми данас не можемо зато друкчије да се захвалимо неумрлој сени његовој, него да му речемо: Слава таквом архијереју! (Наставиће ое.)

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш Е Е. (Кажњена клевета.) Као што је познато, зао дух овостраног народа српског нознат под именом Јоте (Др. Ј. Грујнћ), који је нашој цркви и народу починио разна и многа зла, чијег се имена гнуша-

вао сваки честит Србин и моралан човек, до ког је допрети могла нечист његова имена и његових недела, није се у својој моралној развратности зауставио ни нред највишим достојаиством наше цркве и народа, ни иред узвишеном особом наше народно-црквене поглавице, ни пред светлом увек личности ЕБегове Светости, преузвишеног господина иатријарха нашег Георгија. И то зато, јер је исти патријарх Георгије, по диктату свога узвишеног достојанства, своје чисте моралне свести и свога патријотског и људског поноса, с презиром одбио понуђене Му услуге тога нечовека, ма да су оне — по наводу истог нечовека — „22 године везане биле за престо срнске патријаршије." (Види 5. бр. „Српског Сиона" из г. 1894. стр. 67.). И зато се његова презрена развратност и морална ништица светила најгаднијим и најнодлијим начинима витештву и моралној висини, пред којом се задовољени морал сваког честитог Србина и поштеног човека поклонити морао. И зато се она масом погрда и клевета набацивала, у друштву себи равних, на Онога, Који је носле „22 годишњих веза њезиних" имао мужевне снаге, моралне моћи и креиости, да ју са тупим трезиром одбије са ирага сриске иашријаршије и тиме ову већ једаред ослободи гадних „веза", на чему ће Му наша црква и наша митрополија вечито захвална бити. И журиашстика, — која у разврату своме може да буде веће зло него на висини својој што може да буде од користи — улазила је једним својим делом у гадну службу — а из гадиих мотива тој презреној развратности и моралној ништавости. Ио узвишено достојанство и здрава свест о своме иоложају, преузвишеног господина натријарха Георгија , иије Му дозвољавала ни дозволити могла, да се против тако мучког насртања бори јавно, новинарском дискусијом, нити да задовољштину потражи јавном расправом пред норотом. Али је Његова јака свест о потпуној невиности ББеговој, овластила у изјави, штампаној у 5. бр. овога листа из год. 1894., свакога, да Га пријави надлежноме суду — ако има зашто — и да ће Он „за сва-