Srpski sion

стр. 120.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 8

дмете и предлоге које му пријаве свештеиици, а додаће ако има и сам шта изнијети пред свештенички братски сабор и поднијеће све окупа одмах послије празника Благовијести, а најкашње до конца мјесеца Марта епископу, односно епархијској консисторији, на увиђење и одобреше. в.) Средишња епархијска власт установиће шта ће се од поднесенога расправљати на свештеничком братском сабору, а к томе ће и она додати са своје стране, ако буде имала каковијех за Сабор тај предмета, утврдити дневни ред и доставити га најкашње до празника св. г Бур1>а окружном протопресвитеру. г.) Протопресвитер ће бити дужан, утврђени дневни ред најкашње за осам дана разаслати подручном свештенству протопресвитерата својега на проучавање. 4. Свештеници су дужни на братском сабору реферисати о предметима својима за расправу пријављенима и на дневни ред стављенима, и писмену рефераду своју приклопити записнику. 5. За предмете што их епископ односно консисторија одреде за расправу на братскоме сабору, одредиће уједно и свештенике дотичнога протопресвитерата који ће реферисати о истима. 6. И свештеници који неће реферисати 1 на свештеничком братском сабору, дужни су размишљати о свима тачкама дневнога реда и спремити се за расправу. 7. Овјеровљени препис записника, у који се има убиљежити дан држања свештеничкога братскога сабора, имена свештеника присутних и одсутних и да ли су ови и чиме одсутност своју оправдали, те редом предмети расправљања са кратким током расправе, при чему ће се истаћи, који је и уколико је који од свештеника у истој учествовао, и закључци који су у појединим предметима донесени, подноси протопресвитер епископу, на одобрење и даље располагање његово, односно епархијске консисторије, са својим извјешћем, у коме ће потанко извјестити о свему што је средишњој епархијској власти потребно знати о раду таковога братскога сабора, а није изложено,

нити се можда могло изложити у записнику иотанко. 8. Сви позвани свештеници дужни су доћи и на исповијед и на свештенички братски сабор, или недолазак свој ваљано оправдати, а који изостане са заједничке исповиједи, било оправдано било неоправдано, исповједиће се код протопресвитера својега, или његова замјеника, најкасније до праздника Успенија Пресвете Богородице исте године. 9. Који од свештеника одредбе ове прекрше биће кажњени осјетљивом новчаном х-лобом у корист епархијске благајне наше. При поновном прекршају казна ће се одмјеравати тако, да буде што осјетљивија, а средишња епархијска власт, буде ли присиљена, чега нека нас Бог сачува, неће се зауставити да ма и најоштријим мјерама и казнама послушност налозима овим осигура. А она их издаје у пуној нади, да ће их свештенство хтјети тачно вршити, јер се дотичу славе Божје, користи св. Цркве православне и народа српскога, те спасења свију чланова Цркве и народа, у њима и чина свештеничког. Подручно парохијално свештенство дужно је налог овај у циркуларни протокол свој увести, а сви којих се тиче по њему се тачно владати, окружни протопресвитери пак имају строго бдити, да се налог овај у свему тачно извршује. Пошто пак знамо, да ће поједини од овдје садржаних прописа браћи свештеницима дати повода, да о њима почну размишљати, па можда у могућност извршења истих и сумњати, то да предупредимо сваку излишну сумњу, напомињемо одмах овдје, да ћемо на једном састанку са протопресвитерима лично и усмено сва ситнија питања расправити и о свему им, колико би нужно било, потање напутке дати. Бог мира и љубави нека буде са свима нама! У Пакрацу, месопусне Недјеље 1897. године. Гореспоменути смирени енископ Мирон.