Srpski sion

С тр . 140.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 9.

жни протоирезвитери имали би бити еиархијски чиновници и сшрого органи еиархијске управе, а као шакови сшални референти за сва шри еиархијска одсека. Ова је мисао тангирана донекле, и у сабору 1892 , а она је занимала умове и пре тога сабора. Ми у њој видимо здраву мисао, оживотворење које би, уз неку реорганизацију енархијске управе, било од велике и трајне еминентне користи за нашу автономну управу, специјално црквеноопштинску и епархијску. Управа би та била бржа и темељнија, јер би јој, осим свега осталог, и надзор био чешћи, поузданији, бржи и успешнији, а информација темељнија и иоузданија. Материјална средства за издржавање такве установе, подмиривала би се делом из досадањих неких бенефиција, која окружни протопрезвитери и њихови помоћници уживају, делом пак из епархијских фондова, делом из фонда, који и данас субвенцијонише енархијске управе. Ако несумњивп интерес наше управе извесну установу потребује и захтева, питање набаве материјалних средстава не сме ни у једном случају бити преирека оживотворењу те установе. Ири томе требада престане питање: има ли средставаи могу ли се лако набавити, него остаје само, да се пронађе најбољи и најсходнији начин за њихову набаву; дакле, остаје само питање: како да се набаве. Желимо ли брза, тачна, строга и поуздана надзора у управи нашој, а темељније и иоузданије информације, другим речима: добреидисциилинованеуправе, — усшанову окружних ироштрезвишера треба реформисати. Ако има другог и бољег пута и начина да се то постигне, него што смо га овде исгакли, треба га усвојити и њиме ту реформацију извршити. Ас1. 5. Као још један услов за добру и дисциплиновану управу навели смо, да виши унравни органи буду кадри отклонити сваку немарност, некоректност, самовољу и ренитенцију потчињених им органа. А како бива у нашој автономној управи? Је ли нашим вишим уиравним органима у опште и позната свака немарност и некоректност поступака нижих јој органа ? Није, — а ради слабог и непоузданог надзора. Наше епархијске власти за ту немарност, и све друге неуредности и преступе црквено-опшгинских органа, дознаје или из пријава и притужаба при-

ватних особа или из самих поднесака, које им подносе ти органи. Што из тих притужаба и поднесака не дознаду, све друго остаје не опажено, дакле и неотклоњено. А какав је дисцишшнаран поступак епархијских власти ? Реигкриптуална и епархијска уредба не познаје других дисцинлинарних лекова и казни за немарност и друге неуредности и преступе црквено-општинских органа, него само • и једино: „црквену скупштину распустити, избор нов наредити, а немирнике искључити од тог избора за скупштинаре општинске" (§. 83. II. Б) односно: „црквени одбор отпустити и уједно наредити, да се нов изабере" (§ 53. II. В) Неке епархијске власги ирактикују и друге начине дисцнплинарног иоступка, али они , нису легални, и видели смо из окружнице пакрачке епархијске власти, како се одговара на те постуике. Да дођемо до правилног и до сходног дисциплинарног поступка, односне уредбе морају установити дисцишгинарне лекове и казни. Али и кад се оне установе, питање је: да ли ће оне резултовати успехом, хоће ли се њима постизавати сврха? Има људи, којима не помаже ни осетљива казна, а који апсолутно немају осећаја за опомену, укор и такве казне, нити појме значај и домашај њихов. Наши црквено општински органи већином су такви. Занрети л' им се строжпјом и осетљивијом казном, па и самим свргнућем и губитком изборног права, они резонују, као и она двојица у пакрачкој окружници; слегну раменима и додаду: „ала нам је и стало до свега тога; идемо за својим нослом и нећемо бар водити туђе бриге." А шта то значи ? То значи: да наша автономна управа није кадра дисциплиновати недисциплиноване своје црквено-општинске органе. и да у данашњим околностима неће ни бити икад кадра то учинити у иотпуној мери, ма какав иначе дисциплинаран ноступак против њих проиисала. А еашто? Јер јој надзор не ваља, и јер су црквено-онштински органи већином људи, који немаду појма о дисциплини и потреби њеној, а у положају су, да изиграју сваки дисциплинаран поступак, и да се својих дужности и положаја опросте и реше, кад год им то вол>а и ћеф захте. Дисциплину, власти, ма које то биле, дакле и наше автономне, могу спровести само на својим чиновницима, а никад