Srpski sion

Бр 10.

„СРПСКИ СИОН в .

С тр . 155..

тога. епископа, ипак неје -тачно забележио гадину смрти, а којој белешди, као што рече пок. Красић, ваља више вере поклоиити, но Пико у. Остављајући казивање Пико-а у преводу др. Стевана Павловића на страну, као сасвим нетачно и погрешно, не може се слепо вере поклонити ни оном запису некога свештеника, чији нам је запис навео писац чланка „Накрачки епископи". А зашто? За то, што му наследник на епископској столици пакрачкој протосинђел Арсеније Радивојевић већ одмах у почетку 1759. године би посвећен за епископа пакрачкога, а не као што се наводи у Летопису Матице Српске књ. 7. стр. XIV. године 1756. Посвећен је у почетку 1759. Било еада да је посвећен 30. јануара као што се вели у VI. књ. Гласника на стр. 80. и као што је по Гласнику ушло и у „Први Шематизам православне епархије будимске за годпну 1896.;" било 7. фебруара као што је навео пок. Красић у своме чланку у „КагоДшт Иоуташа", или као што исто тако написа господин прота Димитрије Руварац у „Гласу Истине" за 1889. стр. 347. или као што наштампа пок. Ђорђе Рајковић у „Летопису" књ. 1 27. на стр. 45. Било најиосле — што ће бити најтачниЈе и најпоузданије — 2. фебруара, као што се јасно види по Рајковићу наведеној нримедби на истој страници 127. књ. Летоииса, где се од речи до речи цитира писмо митрополита Павла Ненадовића, што га написа реметском игуману Танасију Исаијевићу, као економу пакрачке епархије, под датумом 9. фебруара 1759. године, у ком се писму ово вели: „Понеже Их Ц. Кр. Величество на Наш8 смиреннМшКго Прозентацпо Протостггела Нашего Арсеша Радивоевича. за Егпскопа тон Пакрчкк Епарх1и сопотвердити изволиша, таки> и Ми его Протосдтгела поставленнаго Архимандрјта, настонш;аш> 2-пџ во Епјскопа тои Епархш рбкоположихомг . ..." По речима писма тога јасно излази, да је Арсеније Радивојевић иосвећен за епископа не 30. јануара или 7. фебруара, него 2. фебруара. Веројатно је, да .је у самом тексту чданка Рајковићева у 127. књ. Летописа на стр. 45. или штампарска погрешка у датуму 7. фебруара, или је пак рђаво прочитао број 2 у раковачком протоколу где је исти написан слично броју 7 и то тим више, игго он за потврду речи својих наводи оно писмо митрополитово, у ком се

напротив вели 2. фебруара. 8 Кад би дакле сада вере поклонили запису онога свегатеника и узели да је Софроније Јовановић умро доиста 26. децембра 1758., то би до посвећења новога епископа пакрачкога Радивојевића протекло нешто више од месец дана , те неје могуће, а могло би се и поуздано тврдити да за тако кратко време ни у оно доба није могла бити нопуњена једна упражњена епископска столица, која је смрћу свога дијецезана удова остала. Ни у каквој нас пак сумњи не оставља ни сам писац чланка „Пакрачки епископи", јер нам пружа сигурне нодатке за истинитост и верност записа у протоколу манастира Хопова. Он нам одмах у свези са казивањем својим о епископу Оофронију Јовановићу прича о нустоловини некога Прокопија Поповића, који је био једном неко време и секретар код владике Софронија, Те нам казује, да је 1758. био мишрополгшски мандашар у пакрачкој дијецези архимандрит Вићентије, 3 који је 15. повембра 1758. разаслао свему свештенству у пакрачкој епархији циркулар, што га је написао митрополит Павле Ненадовић у Бечу 23. окшобра 1758. о томе пустолову Прокопију Поповићу По тим податцима може се за сигурно тврдити, да ће запис у протоколу манастира Хопова бити поуздан, истинит и веран, по коме је дакле епискои Софроније Јованови~& умро 1757. године 26. децембра , а не као што се по некима наводи 26. децембра 1758. 2 Испор. Др. МилошЂ РајиК-в, Србски народни фондови. У Карловцима 1864. Стр 106. 3 Наиме Вићентије Јовановић Видак, потоњи епископ темишварски 1759 — 1774., а по том архиепископ и митрополит карловачки 1774—1780., умро 18 ('29.) Фебруара 1780. у Даљу, где и погребен буде.

0 постанку јерменеке (арменеке) цркве. Поводом избора новог јерменског цириградског натријарха Орманијана и потврде његове са стране високе Порте, донео је „ГганМш^ег2еШш§'" чланак о ностанку јерменске цркве, који ће за јамачно врло интересовати и читаоце „Српског Сиона", у коју га цељ ево у иреводу доносимо. Благодарећи труду аностола Тадеја и Вартоломеја, хришћанство је продрло у Арменију још у I. отолећу хришћанске ере. Али је оно