Srpski sion

(Ј тр . 227.

агитацију покушати код иолитичких управних, а међутим автономних, опгатина, против држања званичних листова угарске или троједничке владе, иак ће се уверити, да ће му се и деца по селима насмејати срдитој немоћи. Па и нама не остаје друго да учинимо. Него ћемо да запитамо сада: а јесу ли и ти звани ши листови само „званични", за публиковање званичног иословања односних власти, наредаба, закона именовања и т. д? Или и ти званични листови имају и свој незванични део, као што га има и „Српски Сион"? А шта се пшие и шта се ради у том незвапичном делу и тих и свију других званичних листова? Оно исто што и у незваничном делу „Срискога Сиоиа'. И зар у том незваничном делу не може и не сме уредпик листа износити и своје мисли, у колико оне, у евом правцу, не би биле у опреци са иптенцијама иласти, чији је тај лист орган, на и оне своје мисли, са којима та, власт нема свезе, него су иницијатива самог уредника, а. за које власт не одговара, него сам уредник? Или шта је уредник по појмовима Браниковим? Тако је, као што наведосмо, „у целом образованом свету ", г „Бранпче", а еамо би ви према вашим автономним појмовима. који се у спорном случају ии мало не разликују од оних, које смо ириказали у нападнутом нашем чланку а(1 3., желели, да буде друкче, да буде онако, — како би ви хтели. По вашим високообразованим нојмовима, морао би и званичан лист српске православне ми троиолије карловачке, доносити чланке како: „Труба труби"; морао би адвоцирати за најширу II најдемократскију, за „најнародскију" управу у нашој автономији, а нисати против нриродног председништва пароховог у црквеним општинама, против измене саборског изборног реда и т. д., ма да Саборски Одбор доноси пред Сабор предлоге за то нредседништо и за ту измену. По вашим автономним појмовима морао би и тај званични лист брутално и цинички нападати и сумњпчити Епископат и целу Јерархију, и систематски и постојано радити на дискредита цији Јерархије, те мражењем народу Јерархије мразитп му и веру и цркву. По вашим слободоумно-автономним појмовима као да би на челу овога листа имало стајати н. нр. овако: „Српски Сиоп орган српске нравослав не митрополије карловачке са благословом светога Синода уз програм српске народне слободо-

умне странке, као филијал Ђраников По вашим автономним појмовима не би можда ни то било доста. На вињети „Српског Сиона", место грба митрополијског, имао би бити лик којег вође Браниковог, а у ћошковима вињете ликови бар двојице, ако не четворице генерала, ваших иротектора. Све црквене општине би онда имале држати тај лист, јер би им то у родољубну дужност спадало, а и строжајши би им налог за то био издан из редакције Браникове. И, разуме се, свештенство српско и православно имало би онда скрушено и со свјаким вниманијем учити на намет садржину таквог званичног лисга и уза се га носити место требника. Онда би вам „Браниче", вал^ада, „(Јрпски Сион" био прав и по вољи!*) У таком званичном листу српске православне митронолије карловачке, разуме се, да „ не би могао и смео угледати света овакав реакцијонаран чланак", као што је нападнути наш чланак, који војује иротив недисциилине у нашој автономној управи и износи мисли о дисциилиновању њезином ; не • го би се у таквом званичном листу, а ради очувања и напретка наше автономије (!) и њезнних одношаја и нословања, штампали чланци, који би ту недисциилинованост и све друге мане уиравне нам организације и администрације у звезде ковали и иодржавали, као једини сиасавајуЛи 8<;аћи8 ^ио. Ето, то је логичка конзеквенција Браникова умовања и његових високообразованих појмова и правила! И онда је сасвим природно, да би се данашњем уреднику „Сриског Сиона" одмах пружила прилика, „да заборави, да је кадгод уређивао званичан лист српске митроиолије", јер би се онда таквом званичном листу морао уредник ли®еровати из редакције Браникове, јер данашњи му уредник, ире би камење лупао, него што би своје перо огадио писањем неких Браниковских чланака, и своју душу огрешио издајством свога бољег уверења. Још једну. „Браник" се, изморен и искидан после силног огорчења, снуждио, иа нариче: да се „оваквим писањем, као што „Српски Сион" пише, не чини добра услуга општој нашој народној ствари." Да је „Бранику", па и у овом сиорном случају, стадо заиста до те опште ствари, он би пре свега утишао своју крв. ућуткао своје партајске прохтеве, нретензије п рачуне; *) Али какав би, тек онда , био н. пр. „Застави"?! Еј свете, ко је теби још умесио колача !