Srpski sion

Стр. 228

„СРПСКИ сион. е

размишљао би, што чешће, о последицама свога ионеког нисања, вежбао би се у признавању истина и рачунању са чињеницама, снрао би са себе и последњи траг демагоштЕа, презро би таштину сваке сујете, оснажио би се за сношење тренутног и неувиђавног одијума, ма с које стране долазио, наоружао би се врлинама борбе за истину и онште добро, борио би сс разлогом и доказом, — а не би, у огорчењу своме, личној мржњи, и нервозној бризи за саборске мандате, градио од истине реакцпју и размахивао се грдњом и денунцијацијом, те изазивао на сиор и борбу, која данас има најмање смисла, и која општој ствари може битп само штетна. Да завршимо. Ми смо у евоме нанаднутом чланку изнели тек један део слике и прилике наше автономне управе. Показали смо пм узроке, ако не све и у потпуној светлости, али тако довољној, да се у њој виде и они узроци, које нисмо изриком истицали. Изнели смо и неке начине, да се ти узроци отклоне. Никога нисмо изазивали, никога вређали; расправљали смо ствар мирно и стварно. Па где су онда разлоли, те се „Браник" онако разгневио, те се онако једито осуо и гадно понео?! Где је разлог и повоД онаком његовом чланку?! Ми ее тако у чуду питамо, јер нам је заиста чудна прашина, какву је „Браник", па за њим чак и „добро обавештени" Београдски „Народ", нодигао носле нашег чланка! Ми те разлоге не видимо у самом члсшку нашем , нити га у њему има. Они су изван тога чланка, а рекли смо и који су; ал' не све. Осим наведених има још томе узрока. Ево још само један. Не може „Браник" да заборавп чланке наше „После еабора," које смо писалп 1893. у овоме листу. Од то доба нас лично мрзи, и тој мржњи одушке даје, кад год нас се сети. Отуда онај елеменат личног на нас нападаја и у његову одговору. Ми то само конштатујемо, а јер личне ствари наше не ћемо да распредамо у овом лиету, а до највеће невоље и нигде, то их и сад оставЈвамо на страну. Само упозорујемо „Браник," да нас не изазива, јер нисмо сигурни, да не би пали кадгод у искушењс, те се латили иера, које обзира нема. А томе је сад најмање време. Време је сад борбе, бриге и рада за спаса вање наше пародно-црквене автономије, за уређење и за ојачање њезино. И то у два правца У правцу њезиних спољашњих и у правцу унутарњих односа. У првпм правцу сви смо ми као

један, и треба да будемо и морамо бити. Ако нас и у том правцу нешто дели, то јесамо пут, начин и такт борбе, али цељ нам је иста. Иста жеља и тежња, исти захтеви, исти народно-црквени идеал! У тој борби не треба да се сумњичимо, јер се сумњичењем слабимо и дискредитујемо. Убитачно је да се сумњичимо и у раду другога иравца, јер сумњичење не може довести никад до споразума и повољног резултата. При склапању и донашању унутарње иаше организације може међу нама бити разних нротивних мишљења, али интерес оиште ствари захтева, да се та мишљења износе са разлозима, а не да се противна мишљења сумњиче п потискују страшћу раздражених живаца, и анимозитетом нартајских ирохтева и претензија. Је ли се наш нападнути чланак огрешио о тај захтев оиште ствари ? Или се огрешио чланак Браников као одговор нашем чланку ? Нека изволе то иросудити они читаоци, који су прочитали и један и други чланак.*) И са објективном нресудом — ми смо задовољни. Јереми^ *) А Београдски „Народ" би добро урадио: да се-р нашим стварима и одношајима најпре сам добро обавести, а онда тек да о н>има пише и своју публику обавешћује. И онда му се у расправљању питања дисциплине у нагаој автономији неће никад причинити уетајање против саборских одлука и против сабора, па шта је још црње и горе — и против народа свога. Него ће и он у том расправљању видети само оно што јест, а то је: тежњу за изменом оних уредаба и установа наших, које су се показале нецелисходнима и штетнима за нашу цркву и народ. Али, то ће „Народ" моћи тек онда видети, кад те уредбз и установе, као и њихове носледице, добро упозна, те не будс више осуђен, да се водц туђом памети и страначким побудама.

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш К Е. (Царска милост.) Из „Гласника" православне далматинске и истријске епархије доносимо ову бележку: У часу, кад нод притиском големе несреће горко заплакаше православпа браћа наша у Котору над згариштем освећеног храма Божјег сијгди Архипастир, преосвештени г. Герасим, паричући и ои на развалинама катедрале своје, храбрио је дјецу своју и полагао иаду у милост Божју и шгедру руку Помазаника Божјег, премилосливог Цара и Краља нашег Франц-Јосифа I. истичући како Он ДАЉЕ У ДОДАТКУ