Srpski sion

С тр . 214.

„ОРЕГСКИ СИОН."

Б р . 14

кама, имамо класичан доказ у говору г. барона Живковића. Њега самог смо у стању као пример навести зато, јер је он само томе своме уверењу израза дао и у самом сабору, ма и у доста завијеној Форми. Други су то или тајили, или заиста нису могли или хтели да до тог уверења дођу. Да је опозиција послушала многоискусне савете свога тако угледног члана, као што је г. барон Живковић, кадјевећ била неприступна разлозима и уверавању саборске већине, или, да је г. Живковић имао тада потребне енергије за излазак из шакве опозиције, те да се приступило специјалној дебати предложеног Устава, он би данас био већ закон, и ми би били смирени бар у толико, у колико не би етајали данас пред нерасположењем и непогодним ириликама за свој организаторни иосао, какве прилике опозиција изводи из изјава данашњег министра председника. Не би стајали пред „бомбом", какву она види у тим изјавама. А овако, историја нашег наиаћеног и истрзаног народно-црквеног живота кажњена је немилом дужношћу, да забележи иосле Етвеша и опет пропуштену прилику | из времена владе Сапарија-Чакија. Кад нам је то време излазило на сусрет ми смо га одбили, и организаторну радњу своје цркве и народно-црквене автономије оставили смо за сабор, који после тога дође. Ево смо пред сазивом и тога сабора. У нашем јавном мњењу већ се пропагира, и сад, да се ни предстојећи сабор не упусти у посао организаторног штатута. Као разлог томе износе се горе споменуто нерасположење и непогодне прилике, просто рећи, — не више бојазан. него тврдња, да ће државна влает. ма какву организацијону уредбу сабор наш донео, ову употребити, да нам автономна права што више скреше, автономију што више сузи. Они, који ту тврдњу постављају, и као што изгледа, ко.ји су о тим смеровима државне власти мање више као уверени, оснивају то своје уверење и ту своју тврдњу највише на изјавама данашњег кр. угарског министра-председника, које је исти учинио како у конФеренцији Срба код њега

одржаној прошле године, тако и у својим досндањим саборским говорима у сгвари наше цркве, народно-црквене автономије и њиховог устројства и уређења. Кад кажема, да смо у питању наше автономије, у одношајима наше цркве, те њиховог устројства према државној власти, стајали и досад, и да ћемо стајати и^^Г" сад на истом становишту, што га је обележио и изнео пред угарски сабор заступник и наш сународник г. Јосиф Јагић, а пре њега у прошлогодишњој конФеренцији како г. Др. Ника Максимовић, тако и г. Др. Ђура Вукичевићи г. Др. Илија Вучетић, а које је становиште конкретно изложено и Формулисано још г. 1892. у предложеном сабору Уставу, — онда држимо, да је наше становиште у том погледу јасно. Као што је, с друге стране, тако исто јасно, да се ми ни издалека не можемо приближити становишту, по којем би Деклараторија имала бити основ за градњу организацијоног штатута наше цркве, којој је автономиЈа њезина у земљама угарске круне призната и ујемчеиа не Деклараторијом, него основним државним законима. Кад нам је та авто| номија ујемчена уставним IX. законским чланком од 1868, није се овај закоиски чланак позивао на Декдараторију него на државни основни закон, познат под именом XX. законског чланка од 1848, чијим § 8. су нам „ ујемчена авшономна м^Јава". Не одређује IX. законски чланак од 1868 године, да та ујемчена автономна права вршимо, уз придржај ВВегову Величанству права највишег надзора, које се има усшавно вршиши, и да своје црквене школске и на ове односне закладне ствари на својим црквеним саборима (конгресима) самостално решавамо, уређујемо и по својим органима самостално рукујемо и управљамо у смислу правила шшо Лемо их на шим конгресима усшановгти , а .Његово Величанство потврдити, — не одређује, велимо, IX. зак. чл. од 1868., да та своја автономна права вршимо у границама Деклараторије, него „у гралицама државпих закона " . Ако се и данас још практикују неке установе Деклараторије као и Коизисчоријалпе Системе, шоме не лежи основ и разлог ниши у трироди ниши у оквиру зајемчених нам авшо-