Srpski sion

■ј|^Н

„СРПОКИ СИОН." С тр . 219

В р . 14

нална питања х\ Ђ. В. Уважавамо и од сад као и до сад речн Ф Деака о т ме, како се и кад губе права народна. Ми те речи преноручујемо г Ђ. В-у и за онај други огранак нашег народног живота, који са автономним чиниједну органску делину. Како се ради овде, тако треба и тамо, и обратно, јер рад на једноме одјекује по носледицама посве логично и на другоме. Не иде овде иобости црвену заставу а тамо белу, јер то би значило онај чувеки црвен барјак од зелене свиле, те би и успех према томе морао бити. 0 другом ио том. Б.

Интерпелација и одговор у етвари еазива народно-црквеног еабора. У седници заступничке куће угарског сабора од 25. марта (6. априла) о. г. ; застунник г. Јосиф Јаги~ћ интериелисао је, као што смо јавили, г. кр. угарског министра у ствари сазива нашег народно-црквеног сабора, на коју је интерпелацију г. министар одмах и одговорио. Значајна и красна интерпелација г. ЈагиЛа гласи: Поштована заступничка кућо ! Дозволите ми, да за кратко време, само на неколико тренунутака измолим и у обзир узмем вашу благонаклону иажњу на интерпелацију, коју ћу. управити на г. министра-председника у погледу једног предмета, који скоро од тридесет година стоји на дневном реду нашег јавног живота, који је нроживео читав низ либералних влада, но који је ни данас није до решења дошао. Та је ствар, п. кућо, питање о устројству и уређењу автономије православне српске цркве и са тим у свези о извршењу IX. зак. чл. од 1868. г. Са тим питањем су се већ веома често, са објективношћу, која заслужује иризнање, занимали надлежни и на то позвани фактори, јавно мњење и штампа ове државе; сама православна Црква принела је жртава, које иду на сготине хиљада, да би^ то питање решењу привела, па ипак се — на жалост — само то нитање још увек налази тек у оном стању, које се може назвати тек почетком почетка! Не мислим, п. кућо, занимати се са тим питањем са гледишта страначке политике, нећу чинити ни рефлекс-ије на влада.јући сустав Државне уираве, која тако штетно утиче на

наш јавни живот уопште, те која по природи ствари није оставила нетакнуту ни иравославну српску цркву; уздржаћу се колико год могу и од тога, да критикујем политику, коју су досадашње владе нрема автономији православне српске цркве досад водиле и да само питање пренесем на ноље рекриминација и оптужбе; јер ваљада није усамљено мо.је уверење, да на пољу вере и морала ниједно од тих гледишта нпје згодно, да културне сврхе и задаће нити унапреди нити оствари Ја ћу се, п. кућо, баш на темељу напред наведенога у оквиру своје интериелације укратко ограничити само на то, да прикажем данашњи сустав православне српске цркве, који стоји ван закона и који се баш с тога не може ни држати ни трпити, и истање, које је из тог сустава поникло, да без забашуривања покажем на ираве узроке такога стања — да изнесем даље, но свом смерном схваћању, законити правац и законите начине и средства, која стоје при руци, те са којима би требало, из добро схваћеног интереса државе и цркве, ствари брзо и без одлагања помоћи и лека пружити — најпосле, да из свега тога изведем оне тачке, на које би одговор г. министранредседника могао дати уиутства односно умирења о становишту, које влада у том питању заузима и о њеним одлукама, које ће о томе учинити. Автономија православне српске цркве, п. кућо, увршгена је у наше законе, како је познато, IX. законским чланком од 1868. г. на темељу привилегија, изданих српском народу при досељењу у нашу домовину 1690. године, на темељу ХХУН зак. чл. од 1791. и на темељу великих и слободоумних установа од 1848. г. Тај зак. чл. ноделио је донде јединствену православну српску карловачку митрополију у две међусобно независне и равноиравне, у православну српску и православну романску митрополију. Овлаетио је верне, тим начином на двоје подељене цркве, да уз одржање круниног врховног права надзора у границама уставних закона, своје црквене, школске и фундационалне ствари, на темељу уредаба, које ће на саборима доносити и које ће Његово Величанство санкционисати, иреко својих сопствених изабраних органа самостално решавају и уређују. У нашем зборнику закона, и. кућо, једва да има закона, у којем би воља народног зако-