Srpski sion

Б р. 1 6-

„СРПСКИ

О тр. 261

апостолима уније. Побојаше се, да ће тако изгубити ираво иа обећану награду. Зато ударише у нова измишљања и заваравања. Но сада се видело, да су се с овим „аиостолима" умије алирали и људи, који су у овај нокрет уплели и своје политичке смерове. Ако су у то умешани ■ Срби, онда треба да их је стид. Г. Штековић је и народни заступник у Загребу, већ 32 године, а као такавје присталица владине странке. Ја знам да има, иа је и потреба, да имаде странака по саборима. Зеам да је опозицији иротивно, да код избора г. Штековић оает продре. То све разумем. Али не могу рааумети, како да има Срба, који ради својих иолитичких, а можда и ради личних рачуна, имаду образа излагати онаспости верска осведочења и осећаје простог народа, бацајући у његову сре дину семе уније. Ја држим, да веће несавесности, неродољубља и засленљености нема, него што се огледа у оваком ностуику. И тако, када овако отровно семе ухвати корена у народу на штету Срнства и Православља, онда, наравно, да томе не може бити пико други крив, него свештеницп и епискоии. Да су Пргомељску унију прихватили у своју корист и нолитички нрети, ево неколико доказа. Заведени људи отворено говоре, да они морају у унију зато, што их је прота Штековић продао Мађарима; — што он не ће, да долази у полит. општину, те да контролише општинске чиновнике и општинске благајне; — што он рас порезује и утерује дупли иарохијал; — што је новац, који је добио за њих (какав?) иотрошио на себе и Мађаре и пуно таких ко,ештарија и бесмислица. Г. прота је одмах о стању покушаваног унијаћења, по дужности својој, поднео опширно извешће надлежној Конзиеторији. А у исто доба поднео је нријаву о томе кр. жупанијској и котарској области у Беловару уз молбу, да се заштити народ у Пргомељима од насртаја верских агитатора и заводника. На неколико дана пред Благовести обавештено је парох. звање у Беловару, да ће тога дана доћи у Пргомеље један унијатски жупнпк, да одслужи своју мису. Да се то предуиреди, г. Штековић се у двапут брзојавно обрати с молбом у Загреб, да се вазда лојални народ ернски и његова црква заштите против прозелитског насртаја тим нре, игго Крижевачки каптол

у Пргомељима ни једнога свога легалног принадника нема. 0 тој брзојавној молби извештена јс брзојавно и надлежна Конзисторија и Пакрацу, па је замољена, да и сама од своје стране уложи свој унлив. Ово је номогло; јер у место унијатског мисника стиже у Пргомеље на Благовестп писмо из Крижеваца, да жупник ради мисе не може доћи. Псто таково писмо је стигло и на Цвети. Сада се дотични уверише, да она исновест, причест и хуљење на Иравославље не значе то исто, што и довршени чин прелаза на унију. Зато упутише заведење људе Беловарском пароху и ироти, да изишту своје крсне листове. Услед тога дође у понедељак, 7. априла, око 20 Пргомељаца са својим вођама у Беловар. Сви покушаји, разлози и обавештаји не номогоше. ЈБуди су научени, нека се не упуштају ни у какав разговор, него нека само траже нужне исправе. И збиља, сви су ћутали као заливени, сушти Назарени. Само су вође по каткад одговарали: „Кад смо већ наумили, ми сад идемо". Ехо беше: „Да, да, ми идемо!" Када видеше, да иснрава добити не ће, одоше, захваливши се г. ироти на савету, а неки га пол>убише и у руку. Међутим стижу гласови, да се ова Пргомељска унија почела распадати. Њих иетнаесторица су се унијатског благослова већ сасвим и одлучно одрекли. Неки су се сада о ускршњем носту у својој иравославној цркви исноведили и причестили. Други изјављују, да би се и они врло ради повратили својој матери цркви, али их је стид од своје браће. Јуче сазнадох, да се већ и један од коловођа покајао, стидећи се свога поступка, те је дао поштену реч и руку, да ће се свега манути. По свему се дакле види, да су овој новопеченој Пргомељској унији дани избројани. Гласови, да је главни узрок унији у незадовољству народа према своме свештенику, ради његова нерада и нерада у парохији, тенденцијозно су измишљени и пронешени. Сами „унијати" отворено изјављују, да они против г. проте, као свога свештеника ништа немају, а још мање иротив вршења његових свештеничких дужности. 0 оваким изјавама уверише се и сами лични нротивници г. Штековића. Исто је тако злонамерно нронешена вест, дајеједно дете у Пргомељима преко ирописа мртво, не сахрањено, лежало, о чему се сваки може најбоље уверити из односне смртовнице. Да неки од наших листова