Srpski sion

С тр. 256

„СРПСКИ СИОН."

БР. 16

вицама и сиротама архидијецезалног свештенства, а само на руковање предато је тадањем заводу. који се за удовице и сироте свештеничке бринуо. Легати дакле бившег архидијецезалног мировинског завода су својина целокупног архијецезалног свештенства. Друкчије пак то не може никако ни бити. Јер узмимо, да се узтврди и да чланови бившег архидијецезалног мировинског завода остану при томе, да су легати својина ли бившег завода мировинског, односно својина чланова тог бившег завода — ево до чега ћемо најносле доћи! Нека се расположи с легатима како се хоће (осим ако се не закључи, да се на чланове подели!), па нека благодети тих легата уживају сви садањи чланови бившег завода — но шта ће доцније бити?! Чланова ће сваком годином нестајати, а, нових нема и ие ће бити; после 100 година не ће бити на свету ни једпог члана бив шег архидијецезалног мировинског завода — и легати би ти пусти остали. А случај тај никад наступио не би, ако се призна, да су легати својина целокупног архидијецезалног свештенства. Легати ти никако не могу бити својина ли чланова бившег архидијецезалног мировинског завода већ и за то, што сваки иоједини члан своју својину, своју честицу, коју је био у тај завод депоновао, у оншти мировински фонд улаже. Она дакле преграда — улог чланова — која је делила остало архидијецезално свештенство од легата, сад је отклоњена, ег§'0 јасно је, да су легати сада приступачни целокупном архидијецезалном свештенству. Ако се призна — што би се признати морало — да су легати бившег архидијецезалног мировинског завода својина целокупног архидијецезалног свештенства, онда би по мом мишљењу нужно било у „Српском Сиону" ире свега изнети целокуино стање тих легата, а браћа свештеници би носле тога у истом овом листу износили своје мисли и предлоге, шта да се почне и како да се почне с легатима Кад би се на тај начин дошло до најповољнијих мисли и предлога, до једнодушности, тада би се тек могла сазватп скупштина целокупног архидијецезалног свештенства (па ма то било и мало доцније), која би тада на позннтим и проученим назорима и иредлозима врло лако и врло брзо ствар односно легата докончати могла. Ја сам рекао, што сам држао да је било врло

нужно рећи пре еастанка скупштине — а браћа члановп бившег архпдп јецезалног мировинског завода нек рекну своју ! С. Д Ево одговора. И ако се не слажемо са назорима и мислима овога чланка, ироиустили смо га у тој цељи, да исправимо погрешност тих назора, у . којима г. писац, можда није — усамљен. Нриписујући смисао односног позива, као што га, је схватио г. писац, случајној и погрешној стилизацији његовој; не знајући да се њиме смерало у сазвану скупштину нозвати све архидијецезалне свештенике, а знајући да управа завода за такав иозив и за сазив „свештеничке" скупштине нема надлежноговлаштења; и напослетку, нехтпјући претноставити, да са,зивач односне скуиштине не зна, какву је скупштину управа завода овлаштена сазивати и кога у ту скупштину позивати, те вољни односном позиву дати смер и смисао какав треба да има, — ми смо на тај нозив и на сазвану скупштину упозорили само чланове односног за,вода, јер само ови могу на скупштини тога завода имати било саветујући, било решавајући глас. Доцније смо сазнали, да су у скугпптину позвани заиста сви архидијецезални свештеници, и ако је сазвана не „свештеничка" него скупштина номенутог завода. Г. писац горњега чланка назива тај поступак коректним, а ми га сматрамо некоректним. Г. писац горњега чланка заведен је односним нозивом с једне, и погрешним својим сећањем на завештајно плсмо блаженоупокојеног патријарха Германа, с друге стране. Заведен односним позивом, он је дошао до мисли и закључака, да архидијецезални сиомињани завод више не постоји, јер да је г шање његово ирешло на управу општег мировинског фонда," а „легати да су остали искључиво у руковању архидијецезалног свеигтенства." У тин мислима га је утврђивао сазив „свештеничке" скушнтине и позив у њу свију архидијецезалних свештеника. И ако је г. С. Д-ћ тако стилизованим иозивом, као што је скроз ногрешно стилизован односни иозив, но као актом заводског једног представништва и његове управе, био донекле овлаштен на горње мисли, иретпоставке и закључке, тиме се инак не може потрти погреш*