Srpski sion

С тр . 272.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 17.

баш оа тог темеља очптова. да смо у авто номмјп пред дилемом дави се или ћу те бацити да се удавиш, те кад он сада све ово што номенусмо сам износи, каква је у томе само логпка. да паочшлед свему томе може да тврди, да се не може п ие сме те не треба ни да мисли иа буди какав организаторни рад у сабору? Ми то нисмо у стању логично склопити, али, све друго за сад на страну, видимо да је г. Ђ В. овим накнадним нисањем и у њему унатраг концентрисањем, извршеним у цељи, да се извуче из ћор сокака у који је у првој ватри залетио себе сам у млево сатро. Истакосмо овде, као и до сад, сонствене речи г. Г Б. В—а, и не судимо по ономе што произвољно мислимо да је он мислио, како то он чини, не у стварпу корист свога станишта, на ни лпчности своје. Г. Ђ. В. је накнадно увидпо, да је он, пребацујући нама безразложно Фразе, сам у овима огрезао, говорећи о првом задатку предстојећег сабора, бе;з да ишта рекне о садржини адресе. Сад се и у томе исиравља Ми држимо да је прерано и неопортуно о томе на шпроко и на дугачко расправљати већ за то, што је у томе г. Ђ. В. посве усамљен, а иосле и с тога, ово у нас претеже, што ситуација и ио самом накнадном резоновању његовом није такова, да из ње не би било другог нзлаза, него или да се давимо, или ће нас удавити Ово питање биће звани да реше посланицп снборски, како то већ у нрви мах рекосмо, ако ио ложај и то од њих затражи. Они ће га усиешно моћи решити само ако у сабор уђу онакви иосланини какве ми затражисмо, јер ми смо осведоченп, да и у овоме н аре света у овоме не само да није доста него је баш онасно, ако би у сабор ушли „ма који и ма какови елементи" г. Ђ.В—-а, о којима он ненаивно мисли, да бн морали иоступити како он казује и предлаже. Кад би по несрећи у сабор ушли ти ма какви елементи, они би можда и ударили пугем, који г. Та В. истиче као јединоснасавајући, јер таквим елемептима је увек своја цељ освештавала свако средство. Но носланпци какве ми тражимо, ти би се предомислили, да се, без крајне невоље, која данас још

ни]е извесна а тек ни неуклолива, отисну на клизаву стазу, кар да онравдају бар пре рано јунаштво г. Г Б. В—а, које би н. ц. автономија врло лако п ирескуно морала платити, кад бп се остварпло по његову рецепгу. Предомнслпли би се већ и за то, што не могу жуднтп на одлпком — макар каквих елемената г Ђ В—а. А сад да рекнемо своју о најглавпијем поводу, са кога се иера латисмо још у овај мах. По среди су нематоморФОза г. Ђ. В —а, здрав комнромис као јемство и подлога за успешно еређивање односа између н. ц. автономије и власти државне, и тактика г. Ђ. В—а у затрпавању својих а ства рању туђих грешака у томе. При крају нашег одговора на три кардинална иитања г. Ђ, В — а, потиисалп смо узгред по њему истакнуте речи Фр. Деака о томе, кад се и како се губе ирава народна, па смо г. Ђ. В—у с обзиром на његово „радикалство" у автономији — како гледе односа њена према влади тако и особито у погледу њене унутрашње организације — рекли ово: „Ми те речи (Деакове) нреиоручујемо г. Ђ. В—у и за онај друти ограпак нашег народног живота, који са автономним чини органску целину. Како се ради овде, тако треба и тамо, јер рад иа једноме одјекује у носледицама посве логично и на другоме. Не иде овде побосги црвену заставу а тамо белу, јер то би значило онај чувени црвен барјак од зелене свнле, пак би и успех према томе морао бити." Ма да овде и паивни и скромни могу без икакве муке разабрати, да тај други огранак народпа живота јесте политички, а није и не може бити онај н. ц. нам автономије, који се носебице истиче и с тим другим у везу доводи, — г. Ђ. В. то не види. Ми нисмо наивни и скромни а да би смо могли претпоставити, да г. Ђ В. ово није могао разумети. НанрОтив, писање његово доказује нам, да је он нас добро разумео, али да јавно неће да нас разуме. Јер кад би нас и ту разумео, неби у сгању био у Н. Добу озидати опу каргару Фишкалских книФова, којима би себе да