Srpski sion

С тр . 318.

„СРПСКИ сион. а

бр. 20.

кама за то, да подигну ауторитет римског енископа над патриарховим ауторитетом и да стеку на истоку такав утенај као и на западу. Већ се у VII. в. појављују тугови мухамедански на граници византијске империје, већ се поче колебати политичка моћ грчка — и папе се користе свима згодама, да рашире свој ауторитет. Тако се докопавају византским царем Фоком титуле „васељенски" , а међу тијем су раније устали на цариградског патријарха, кад се је назвао васеленским за патријарштва Јована Посника. . . Тако у то вријеме папа Хонорије прелази на страну мснотелитске јереси. У VIII. вијеку папе задуго не признају ауторитет 7. васељенског сабора (778. г.) и остају тако при унорности сво јих претходника. У исгоме вијеку, уз згодне политичке прилике, напа СтеФан II. добија од Карловића Пинипа Малог равенски екзархат као баштину св. Петра, — те римски епискон тијем постаје господар и признањем свјетовпог ноглавара. Та околност, а такођер и то, што је западно римско царство подигнуто за Карла Великога, којега је крунисао напа Лав 1Н., нарочито побудише горде сањарије — и гле у IX. вијеку, папе почеше снијевати, како ће потчинити своме ауторитету сирва свјетску власт на западу, а затијем свјетску и духовну власт на истоку. Да се те Фантазије остваре, помагаху т. зв. лажне Исидорове дакреталије 839. г., које карактеришу слијепе папске жеље: иапе заборавише, да је највећа власт у цркви вазда принадала саборима (1. сабор, како знамо, био је у Јерусалиму) и иочеше сад споменутијем декреталијама доказивати, да је пана заступник Христов на земљи и независна глава свијех цркава у свијету, да он поставља, суди и збацује епископе и стоји иад саборима Напа Никола I., користећ се слабошћу нашљедника Карла Великога и лажним Исидоровим декреталијама, нрви се од римских папа усудио 875 г. установити ово двоје: 1.) царска се круна не даје по праву нашљедства, већ по вољи римскога епископа, 2.) римскаје прква глава свијех цркава, а њезин енискон свесвјетски папа, коме се морају покоравати сви јерарси. Исти папа, болујућн од

неизмјерне жеље за влашћу, не могаше допустити, да иа истоку постоји таква духовна власт, која њега не признаје за главног вршиоца црквеиих дјела. И гле, он заборавља заповиједо Хришћанској љубави, те замеће распру међу римским и грчким мисионарима око тога, ко је у праву обратити Бугарску у Хришћанство. Мало му је и то било, те се, противно апостолским усгановама, мијеша у избор на патријаршки пријестс зиаменитог свјетилника Христове цркве Фотија (857. г.), не признајућ га за патријарха, одбапује га од цркве и квари опћење с истоком. Таким гордим и иеиромишљеним поступањем папе Николе I. удара се темељ жалосној диоби римске цркве од једне, свете, католичке и аиостолске Цркве. Исток је дубоко жалио гледајући, како се заиад ирема њему неправилно понаша. Он отворено издржаваше своју тугу, доказујућ у разним иолемичким дјелима неправедност панских жеља и увјеравајући иапу, да се стиша. Али мир и љубав, које нам је Спаситељ завјештао, већ су били толико нарушени да се заиад ри^шио у својим одношајима ирема истоку ићи и на даље низбрдо. Разумије се, то је ријешење довело до жалосних резултата. Запад је могао само у опћењу с истоком црнсти из живог извора васељенске цркве. Тек што се то опћење почело рушити, благодатне струје живога извора престадоше нападати заиад. У брзо се овдје почеше заборављати одредбе 7. васељенских сабора и иредања светих отаца. Појави се криво „БЧНосрде", уведе се за свјетовњаке причешћивање само под једним видом, пријесан хљеб и т. д. Исток, чувајућ јеванђеоску заповијед о љубави, обличаваше нове западне установе и увјераваше папе, да ие сгју пљеве у цркви. То обличавање особито одјекну у XI. вијеку, кад је запад допустио себи много новпне. Напа Лав IX., не угледајућ се на имењака Лава Ш. ,* већ идућ ио лажноме путу пане Николе I., као одговор на источно обличавање, ријеши се на круиан корак за одношај према истоку. Он дрско по легатима изјави, да је у Цариграду и * Заштитник правоолавља, који је уотао против додатка у символу вјере израза „РШоцие" (н ® скпм).