Srpski sion

Број 20.

„СРПСКИ СИОН."

по свему истоку неопходно потребито иризнати њега — римскога нану — за главу цркве. . . Уједно с том изјавом захтијеваше од иатријарха. да се у свему нокорава римскоме пријестолу и проријети анатемом за случај, ако се не би то захтијевање испунило. Сличан корак од стране панине, као израз највеће гордости и скрајњег безум.ља, морао је довести коначноме расцјепу међу црквама и диоби 1054-. год западне цркве од опћења са васељенском Црквом. — Такав одношај гордога запада према нравославноме истоку доведоше до жалосне у Хришћанској историји каноничпе диобе западие пркве од јединства с васељепском православном Црквом. Такође није тешко иредставити себи, какав је одношај запада према истоку био послије 1054. г. Тај је одношај — прије био неугодан и од времена на вријеме ови или они римски нови проналасци мијењају се у ужасне стријеле за њихове иротивнике. (Свршиће се.)

Проповед о љубави према непријатељима. (По нем. од Стевана ОтевановиЂа, пароха.) „Љубите неаријатеље своје" (Матеј V. гл. 44. ст.) „Чули сте да је казаио : Љуби ближњег свога а мрзи на ненријатеља свога; а ја. вам кажем љубите непријатеље своје" (Мат. V. 43. 44.) —рекао је Христос Јудејима. У доба прехришћанско, наука о љубави к непријатељу не беше позната. И ако незнабожачки мудраци овде онде говоре нротив гнева, против освете; и ако овде онде саветују, да би ваљало добра желети и непријатељу, ипак те речи и ти савети нису чврста стална и опредељена правила, но су то усамљени појави онога осећаја, што га је Бог нрироди човечијој прнцепио. Морална наука ових мудраца излазила је у ово правило : „ЈБуби онога, који тебе љуби, мрзи на оног, који тебе мрзи". Мојсеов закоп забрањује освету, и вели да дужност уљубности ваља вршити према сваком ближњем, па и нрема — непријатељу. Ту има истина речи о мржњи

према овима, но ту се неразумеју непријатељи личности наше, но грешници, безбожници и богохулници; па и њих толико не осуђује, колико осуђује њихова грешна и безбожна дела Јудејске старешине, Фарисеји и књижници, говораху својима: „ЈБуби ближњег свога, а мрзи на непријатеља". Ове речи слушаху Јудеји тако често из уста својих учитеља и старешина, да најпосле повероваше. да су опе тако и у закону паписане. И зато баш Христос Спаситељ вели Јудејима: „Чули сте да је казано" . . . т. ј. по ономе, како вам је досада тумачен закон Мојсеов, требали би да мрзите непријатеље, „а ја вам кажем: љубите непријатеље евоје; благосиљајте оне који вас куну; чините добро онима, који на вас мрзе; молите се Богу за оне, који вас гопе" (Мат. V. гл. 44.) Кад иогледамо, браћо, данас по свету хришћанском, а оно као да је или нестало сећања на ову заповед, или ју ми баш силом изврћемо. Јер — погледајте — има ли гдегод, има ли у кога љубави ове ? Не видите ли зар свуда: пркос, инат, освету, ненријатељство ? 0, браћо, не тако, то пије човечно, то није хришћански! „ЈБубимо непријатеље своје" — то је зановед света, заповед је то Божја. Послушајмо ју, па ће у свету бити више мира, више споразума, више благослова Божјег! Па хајде, браћо, да видимо, шта је то љубав к непријатељима. Ире свега запитајмо се, кога треба да сматрамо за непријатеља свога? Одговор на ово питање, треба да разбије предрасуде оних, што веле, да је немогуће непријатеље своје љубити. — Ове предрасуде, долазе већином отуда, што ми оне за непријатеље своје држимо, који нам то нису, те тако љубав ову погрешно схваћамо. Ко су, дакле, наши непријатељи? Да ли нам је онај непријатељ, који се сместио тамо, где би ми желели бити? Не, он је тражио своју корист, не хотећи нами шкодити. Да ли пам је онај непријатељ, што нас је речју или делом разједио или увредио? Не, он је то можда у непажњи учинио. Да ли старији наш, кад нас за погреш-