Srpski sion

С тр . 340.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 21.

— Један; па кад тај смисао у делима ранијих Хршикана, у списима св. отаца погођен није: онда је јасно, да тога смисла ранијим Хришћанима, иа ни учитељима и настирима њиховима Дух свети открити и иоказати хтео није. А ако Дух свети ни.је варао, као што варати и није могао, јер се то не би слагало са његовом светошћу, него је одма у почетку, још првим Хришћанима прави и истинити смисао речи св. иисма откривао и казивао: од куда онда можемо и долазити смемо на ту мисао; да је смисао речи св. иисма у списима пастира и учитеља првих времена дркве Христове крив и неистинит?! ЈГутер препоручује, да се св. писмо тумачи самим св. писмом. А нису ли св. оди баш тако чинили; нејасна и неразумљива места св. писма другим јасним и разумљивим местима тумачили? Лутеру је криво и жао, што његови носледоватељи не ће да схваћа.ју и разумевају иоједнна места св. нисма онако, како их је он схватио и разумео. А не би ли св. оди, и односно читави сабори св. отаца још и више на Лутера зажалити могли, што и он не хтеде св. писмо разумети онако, како су га они разумели и протумачили ? Свакако је на извору вода пајбистрија; без сумње је вера на почетку најчистија. Па кад Лутер не верује и не ирима учење св. отаца, који су воду на извору црпили, који су у ночетку вере живили: којим правом захтевати може и сме, да ми верујемо њему, који је од извора, од иочетка вере и одвише удаљен ?! Остаје нам још да видимо: ко нам је и где св. предање забележио. Св. предање, или другим речима, оне „уредбе", којима су се Хришћани првих времена цркве Христове научили „из речи" апостолских; које су апостоли говорили појединим Хришћанима „из уста у уста" занисали су нам св. оци, иастири и учнтељи првих Хришћана; а заиисали су их у својим сиисима, у својим умним делима. Протестантн и њихови синови назарени означују св. предањс „филозофијом", од које св. апостол Павле одвраћа Хришћане речима: „Браћо! чувајте се да вас ко не зароби филозофијом п празном преваром, по казивању човечему. по науцп света, а не по Христу." (Колош., 2., 8) Дакле су св. оци са св. предањем ималп

цељ и намеру ту, да, нас нреваре, да нам као људима слабима и страснима —- угоде, да нас у вери заведу и од праве и истините вере одврате и кривој и лажној вери одведу. Но је ли могуће то веровати ? Је ли могуће само и помислити, а камо ли веровати, да ће нас хтети и желити иреварити и од истините' вере одвратити баш они исти св. оци, који су нам.изворе истините и праве вере означили; који су нам побројали, колико има књига св. иисма, те и навели све поједине књиге истога?! Је ли и иомислити, а камо ли веровати, да су нас хтели и желили варати и од истините вере одвратити они св. оци, који у одређивању, која је књига каноничка, истинита, — беху и одвише смотрени и строги, те ако је само неко у каноничност неке књиге сумњао — они то означише и рекоше (као св. Амфилохије); или ако нису ни од кога поузданога чули и дознали, за неку књигу, да је канонична, а онп пошто су изређали њима иознате каноничке књиге, додају: „И сада имаш све; и ако има каква ван ових, не сматрај је изворном" (као св. Григорије Богослов); и који тек ио свестраном и ноузданом осведочењу искунљени на сабору одређују тачан број и означују књиге св. нисма?) Је ли и помислити, а камо ли веровати, да св. оци нису могли видити и увидити, да те књиге, које су они као каноничке, истините означили, не иду у прилог оној науци, коју они у својим снисима пзлажу?! Та да су свети оци имали какву рђаву намеру са бележењем и скуиљањем усменог иредања — не би ли зар они ону књигу св. писма, која би ту њихову злу намеру открити и јасном учинити могла — просто изоставили; или би какву књигу као каноничку, истиниту нодметнули, онако, као што су то хтели учинити јеретици са јеванђељем од Томе, од Јуде и др., а које су баш ти исти св. оци као неканоничке, неистините и лажне означили и као такове одбацили ? * После свега реченога ми св. предање при мамо и уважавамо: 1.) за то, што се без св. предања не може одредити број, ни знати, које су књиге св. иисма каноничке, истнните; 2.) св. предање тумачи и разјашњује она места св. писма, која се без њега никако схватити и разумети не би могла; 3.) о св. иредању, т. ј. о уредбама предатима ,,из уста у уста" јасно